Из тамног вилајета

109 | јаје.

Што је сабора упаљено заромиња, пахуље пламења загустив роје око мене у круг. »Раскините коло, да се пропусти она! Долеће ми! Нут љубави врхом прстију додирује земљу! Прозрачној кроз тело провиди се душа!)« Боже, сме ли се даље; И зауставио бих. Али зар плануло да се у напону обуздаг

У загрљај ми пала, чили као воштана да је на пламену. Што је злочипа љубав, за казну нека је мени срце ишчупано! Боже, двоји се сабор: где је мушко, испред свих севају на мене очи Преководца; где женско, као у мачака вребају нокти пут ње. Благодетног на комадиће искидана да разбацају они; одабрану да изгребав, ледином за косу повуку оне. Задржања нема, касно је: ко упали први ће сагорети. По кутовима камене се старци, значи хладној ближи најпре је осете. Гле, баба Икона опет се ушуњала. Кукувија тако у предвечерје зла, сад овде сад онде посеје смутњу! Заманути проштац не па моју но на мплог другара главу падне раздробив је; нож моје крви жедан тражећи је у недужно тело зарије се. Узалуд кривац потузам себе: сам необрањеп усред гужве будем. 1 она, у загрљај ми пала, без живота мила невеста. Теткице, мојом, не твојом, пе помамљених силом, умре чедна! Мени нека се судиј« И сустиже ме: јер ево без убоја ни рана љуће ме боли но сви ножеви, прошци, буботке на мене да се сручише.

Као лудо дете за руку поведен пристајем, крвав изнутра да крвавих суза траг мојим стопама остаје. За брдо зашлим бука нам више не допре. Баба успори корак; бич косе што јој преко чела паде, имадне кад увући. Ту преко воде, пресекав нам пут, преведе ме и камен за собом баци. Како се раскрави, знам с каменом бачена је мука у воду. »Качо ле Качо, да ми поживиш, чедо, да ти се лета не изброје! Однела вода нечисто, у недођију однела да не