Из тамног вилајета

103

дође! »Ганута је, кошчатом руком би да ме милује, а ја не могу, гроза ме, као црв грчим се под њом. Сто матера да ми је родила, сто ми живота сачувала, не могу је такву волети. Са црним ђаволом да се ради мене у иста кола упрегла, први ја у првој згоди ногу бих јој потурио.

сао за згоду буде без звезда ноћ, обронак где законачисмо и ветар дунуо да му се кроз хуку никоји крик не пробије. Буде ми, као горостасан сам град, и погасив светиљке, јури улипама бес. Надамном што се наднело није сува, грана: Те очи док ме гледају, сва за љубав силина у бес ми се преобрати. Неће их с мене скинути ни померити се ја до неког превршења. Пази, до краја кад затамни синуће, у том виделу смећу. Боже, одврати од мене лице да учиним, ма се грех црном смолом с мене цедио !

Обронак беше где законачисмо и ветар дупуо, да му се кроз хуку никоји крик не пробије.

Силазим низа страну сам. Коме ли сванућу у сусретг Пепелом главу да не поспе Кача: јер и да оживи низ други обронак у другу смрт ринуо бих је. Што ми пепељаво свиће, значи мој пут теби, Теткице, у походу води. На том хаџилуку да не запева Кача: рођено зло, за олакшање себи, неће другом даровати. Таму за тамну да у срцу сачувам.

Где живе, печујно прошуњам се: тако сен облака пољем, слутња од куће до куће селом. Који животи ради мене погасише се, њихове таме наследник сам. Зато ме неодољиво вуче њој, трагом зла тражим је. Где окрзну, нањушив хитам тамо: и, ако не њу лукаво умаклу, бар које подави нађем п моји су. Зато све гушће затамне моје поћи: где пребивам, грожљивом уху, као из мрачне шуме нехотипе, причује се мој мукли вапај.

Тога. дана. смоласто је небо, те што је доле,