Из тамног вилајета

104 | па |:

као сопственим виделом опире се. Камо хитам, чама обавија село, не дим с огњишта. Отуд ројевима беже челе. Никад не видех такве: златасте собом светле; зуј им као млаз живота из обамрлог да отиче. Осетив ме, журно златан облак за брдо скрене.

Ближим се опрезно. Дрвета су опустила гране, лист покренув се опао би, стена у прах се истрошила. Ход мој да не осети се. Потајно преслишавам себе: Некад прострељеног дрхтавица ме горка потресе. Што ме сад обузима, као то је, али топло некако и жуборљиво. Гле, за љубав рођеном, у љубав и тама се преобрати. Да семе можда с ону страну уроди. Боже, којим ли плодом“ Од пелена горчи, од змијињег једа отровнији да је пољубац, ја љубим!

Умилим: кућице љуштуре су, одакле живот избијаше, сад зјапи празнина. Ту борави! Шум њен причује ми се, задах њен удишем. Хоћу да полетим, али спутан ми корак. И посрћем, и где ми трупне нога, телом где додирнем, све јаче, све опојније одаје њен шум. И лупа мога срца, и крв узрујала шушти њом. Косе ме очи простреле из угла: то замамно, што се смеши, што зачикава, драгом неком горчином до задњег дамара прожима ме. Цео живот само припрема је да се доживи то. Омађијано тиче тако на змију налеће. Боже, нема их, празан је ваздух што грлим! Гле, сад мес леђа стрељају, сад искоса, сад озго. Као свици у сумрак множе се, стотинама истоветних стрељају ме. И ништа осим њих: сам ја и оне одасвуд. У све бих да се упијем цео, све истом силином домамљују: И па стотинама прамења раскинут зашуштим пут уништења. Тако се пева с јесени!

То вам је, браћо, и ако устребам коме, сад зна где ме ваља тражити.

Жив и здрав тако заврши Кача. И да глу-