Из тамног вилајета

СПОМЕН О РАДОЈЦИ

Зваше ли се Радојка, а дете јој Мимо, пе

знам. Али видех, гони овцу и јагње на трг, иу

ганућу рекох себи: Оно је мора бити Радојка, и невоља јој, јер оно мало јада гони на трги води Мима! Само то. Онда црњи за црњим дани пасташе, и кидао се живот. Иза помора гледах: као дрва колима одвлачаху на укоп лешеве; и

чопорима где у смрт одгоњаху народ; и глад. како се вуче путевима; и из домова, иставив.

пљачка прозоре, где бије као из лобања мрак; и пожаре, и крвопролића, и ране. Али зачудо, сад у сећању, дубље ме но ишта гане спомен о Радојци. И чини ми се, кад на крају ишчили

све, остаће ганутљив да завршим њиме. Драг

ми је и болан, у памети дограђујем, у срцу храним га за до века. И не помисливши, можда је у истину друкче текло, ја при свом остајем, и своје казујем овде.

Она је откуда за невољу сиђу овамо у ва-

рош. Кућа им је негде при брду последња, да-

више ње одмах настаје планина. Мало воћњака п на пропланку њиве борп се с каменом да им уроди. Од живога, нешто кокошију чепута им око куће, па метиљава овца п јагње. А она, Радојка, већ је четврта јесен, мушко дете доне па њиви док су брали кукурузе. То им је сад Мимо. Живе ту као из земље никли, век им је да рове по њој и љубе је драгу, па су и опињ земљевити.