Из тамног вилајета

107

Наједном, откуда свако зло, стиже у село буна: »Што је на буквицу мушког, дижи се, повикаше, ваља ићи на Гуркеј« Те сила све најбољег народа оде, и испразни се село као оно кошница кад излете челе. Па сад премишља, у чуду Радојка: »Фала Богу, ето, истина је што гуде слепци; а ко би рек'о да ти Турци, осим песме, овако су народ к'о и ми! Али зар може да ови наши оду онамо и побију сес њима, кад их у веку не видеше! А ни ти Турци неће седети скрштених руку, кад ови одовуд навру! Нису ваљда луди! Еј, Боже ли, Боже, нађи се п ти тамо, свима и сваком на помоћ) « Тако се распамети Радојка.

Онда је, за већу муку, звали у судницу. Тамо ћата из неке хартије казивао јој: »Ово ти, вели, поручује одонуд човек, у добром је животу, али с трошком оскудан. А ти, вели, гони овцу и јагње у варош, и спреми трошка, и пошаљи мени војнику; показаће ти људи како ћеш.«

Сад и та хартија, не било је! Из преко света право њој да стигне, кад је ни они преко потока честито не знају. Да је за неко дооро, сто конака би је мимоишла! Па да је у највећој невољи, и не муж, но са срца да јој је пао, не може она њему за вољу да утамани живо пред кућом!

Што неправо мисли Радојка, значи, већа је мука по среди: ускорачала се узбрдо, само јој дете код куће. Истина, и јагње је тамо с њим. Другују тако по ваздан, рекао би човек, пазе се и споразумевају, па је лепота видети.

То је оно, то дави Радојку: стегло је за гушу као оно нечист кад хоће болештина; ни данути јој не да, ни прекрстити се за олакшање.

Онамо заспао Мимо по јагњету. Њој смркне од туге. Па, колико било да завара муку, брзо и брзо буновном, узев га на крило, казује му којекакве окрајке бајки што њој некад кази-