Из тамног вилајета

108 | Р |

ваху, па јој сад покидане остале у памети. Све тако, а ноћ, и она споља притисла, а дете заспало јој на рукама. Пред зору поведе јој се за сном глава, али не даде певац, као ножем и то мало пресече. Напољу већ забелело, шљива таре граном о окно: то као јуначи је дап, зове је на посао. Она крепко скочи.

Одмах испод куће дао се пашњак низбрдо; 'оросила га роса, па њих четворо остављају траг. То пошли у варош, хоће Радојка да прода овцу и јагње.

Онда, избив на пут, поведе их, па иду: најпре овца, па Мимо и јагње, па Радојка позади. »Ето, вели, фала Богу, и овај пут је к'о божја рука; сад брдом и долом, сад преко воде и пољем, да и не мислиш, одведе те где мора. И вода на воду навезла понесе некуд и води. Ето сад и ми; води нас, Боже, и ваведи, кад је од тебе морање!«

Онда се уморили Мимо и јагње, па их понела. Кад ли се онамо на брежуљку указа варош: богомоља упрла крстом у небо, а свуд унаоколо тма кућа, као оно кад жене разастру рубље. Била је она ту кад су јој оно куповали венчани венац и цветиће. Онда су њу водили; сад опет она води, сад је она главна.

А тамо, слегао се на једној ширини народ и стока: лепота да се сит до века не нагледаш. Чисто либи се прићи Радојка. Рада би спустити се мало, али јој зазор: као сви би прстом указали на њу; а њени једва дочекају; друго су они.

Стоји тако све с ноге на ногу Радојка, па ништа, као да је и нема ту. Па саму себе разговара: »Ето, вели, свако ту сваког зна и види, свако ту има с ким, а ја сама и незнана, ни шале ко да ме припита. Види зар муку, паи не мили му се. И где би му душа, кад и овде, ево, Мимо ми заспао по јагњету. Води нас, Боже, и ваведи, кад је од тебе морањеј«

Што би за продају, продаде се, и одгоне