Из тамног вилајета

109

· варошлије; оде и сунце заранцима, и разилази

народ у велико. Она ту па ту, и као никад се померити ни с ким прозборити реч. »Последња, сам, вели, ја у овом народу.«

Онда наиђу с метлама људи, па заокупе брисати.

»Еј, снајо, купи се одатле, видиш: бришу људи!ј« То неки дебели, однекуд нашао се пред. њом. Осим вепрова, добљег у веку не виде Ра-

дојка. | »Цркотина је то, не дају се лепе паре за цркотину! Пошто — »Па ето, за банкук —

зАма знам ја, и две теби треба, него за то цркотине, разумеш, питам!« Па као рипавац, или јад би га знао шта, снађе га, да засикта и помодре. Радојка жива премрла: »Можда га што увредих у незнању, па још и крива да испаднем.« УЕ, пара ми, вели, вреди овај смех! Него слушај, да ти дам три динара. То ја за севал, да се не вратиш празних руку. Цркотину си, брате, догнала, ево на, осим коже и срца да човек за плот баци! Немој да си луда, де пружи руку: паре су три динара!«

Радојка нема куд и пружи руку.

Онда опрезно узме с јагњета у сну дете,. и пусти корак онамо пут брда, да без невоље пе дође ту.

Као иза ружног сна лакнуло јој ине дави је више. И кукурузи као за љубав њој клате се и шуште зрели, «Љуљу ми љуљу, Мимо, ето и мене има ко. Гле, и тканице путем, и сукње, и цветићи, као и они зрели па шуште! Љуљу ми љуљу, које ли је од њих, које од кукуруза“ Шарен је народ мени за љубав као у башти цвеће, а ја тамна ледина, од мене све да потамни да је ледина, да летим |«

То за сном опет јој се повела глава; одоздо са земље гледа је Мимо зачуђено.

»Једи, Мимо, једи шећерлеме, слатке лепе!«.