Из тамног вилајета

110

«То да га, кад устреба, завара, била му купила од шећерлеме певчића). Али да све мед из ње кипи, не помаже, осетило је дете истину.

»Шта му је, по Богук — »Ма не знам, „ето дошло муј« Само то, и да је на комадиће растргну питајући, ни речи више, но стиснувши вилице, и као ланцима за ноге Мима, пружила корак да им час пре умакне. Не воли Радојка „да јој се мука по путу развлачи.

дЗашла је на послетку у брда. Хвата се мрак, а још једнако и кроза сан јеца јој дете на рамену. Буде јој, каотугом, не мраком смркава; одасвуд извирући гусне, а она и оно ту „сами самцити, па да их удави. И од јада лиу чесрцу, или збиља, мало мало па однекуд с да„љине причује јој се жалобан глас: час као блеји јагње пред заклање, час човек у муци негде „запомаже. Па колико било да завара страву, "брзо и брзо прибира по памети окрајке неке молитве што је негде чу; шапатом најпре, па муцајући, па из гласа: »Помилуј, Боже, поми-луј, помилуј и услиши«