Из тамног вилајета

ВИЂЕЊЕ 19:55

Избегавах сетити се: као мора притиснуо би ме спомен. И кад би да продре, брже боље чим било заташкавах. Беше ме нада, притајен можда обамреће у тами. Кад, авај, за казну ваљда, сповало се потајно. Чијом ли вољом (кад се моја противила) као кужна зора свиће у мени виђење; Језивије но икад у сну, икад на јави обелодањују се обличја. У њима себе познав, видим их, гоњени врдакају испред смрти, на све сем њу мислећи, да је избегну. А она испотија варкама их заголицава за слађи залогај себи. Никад не сазнах такве, моја рођена, страдања никад до тог ужаса не нарастоше. Слабачак подајем се, реч за реч послушно везујући рођену мору на дар ближњима спремам.

Пала је ноћ на брдине. Ту набасали, друг уз друга блиско се животима прибију. Од истог пања истоветно Арбанаса с напереном пушком привиде; шум који било с истока истоветно им наговести долазак хорди, покоље и пожаре. Пут севера смуцају се.

Никад не сазнах такве, а чини ми се веповах с њима. Може бити, да ли да поменем, моје се биће на четворо расточи да они настану. Јер и они блискима се осећају, а друг другу ни крштена имена не зна, камо ли ко је и од куда ли.

Кога Попом зову танкокрвно је момче. (У невољи ми силно буја коса и брада; и њему