Из тамног вилајета

тако, да је тешко разазнати, губером ли се или јорганом на дому покрива). Око ноздрва. му стално подрхтава осетљива душа. Поднаредник надимком има кљунаст нос и грабљиво гледа. (Можда такав будем кад ме глад или дивља која жеља). Онда гњила човечина, ћебетом заогрнута. То је Мечка. Од прејела тако се изопачи тело, те крштену душу нечистим именом прекрсте. (Стид ме, можда у себи носим могућност слична гада). Па Жгоља звани: тај миче неприметан осим шиљатог носића, куда му душица испада, слабачка Жгољина, душица.

За Поднаредником пристају, јер напред иде и поуздано каже: »Ништа је за мене ово брда! Бре, знам те где дишеш, планино! А ви, не полипшете ли онако од себе, с моје вам стране фалити неће! Ко луду децу одвешћу вас за ручицу кући! То знајте, сигурно ко градк«

Топло им буде од помисли, трчећи би до прејуре, али противна им планина: шиба их ветром с врхова, жељне ма и за педаљ примаћи се, уназад баца. Па да умине причекав, по стотину корачаји трчећи освоје. Боже, клони се дан, а откуд јутрос кренуше близу је да бп се довикнути могло! Али ма и корак ближе дому за дан, много значи! Обетованом пут слободно трњем поспи, Господе, да по трагу остану животи, неће до задње капи малаксати човек !

Којипут им дође па друг другу блиско се прибију; буде им као браћа су у материној утроби: да једног заболи, истим грчем склушчали би се сви. Али ненадно, самим се сваки осетив, језа их прожме од близине, и одбију се, и јачи косо у слабијег погледа.

Жгољи звецка на дну торбе конзерва. Чуљи уши Поднаредник. »Липсаћеш, вели, скини с леђа терет, будало!« — »Нека, не брини, могу ја! « Истина је, за мало па ће липсати Жгоља.