Из тамног вилајета

У пр де у У пи о

ава и Паз

Али зар торбу да баци! Ту му је чохано одело

и везена кошуља.

»Куд ја оком нанишаним, ту је, и замном'тећ« И збиља зачкиљи у даљину, рекао би тражи добро познато место (а ни у сну хуља не прође туда). А они, сироте овце, душа им пристајати. Од неке милине што ето ломе се куд он заведе, просто бира у андрак доле вратоломно и влагу, уз клисурину вртоглаво на врх, кроз честу, где пуцкара, да их избоде смрека, па звер где се урликом огласи, потече онамо, и: »Вуна!«

По магли улучив прилику, свега два корака изостане Мечка, па половину сланине из недара смлави; за другу ломи се дуго, јер последњи је залогај: тек лазне је и омирише, па тргне се, од самог себе отима је. Сад му и недра иесигурна, него крвнички да кипи маст, стеже је у шаци.

Прегладнелим за награду буде голицаво у телу, мило на души: Зрачно казује Поп, реч му је као песма, као напитак да се озари душа.

УЕј, хеј, на белом коњу зори зора и девојка! На кладенац ми дођи, драга, на мирисно чекање! Она. се прегне да завати; лице је огледала, жељу је прочитала мила у води. Како ћу те, вели, водо, заватати, тиха тихана2г Где ћу лице огледати млађанаг Нека, велим, воде нек водује, ти си ми танка у пасу, ти си ми слатка у гласу, хајде, драга, да беремо цвеће [«

уУЗадигни скуте од росе, караће те мајка. Где је загустио жбун да идемо, зреле су јагоде, драга. Кротка је, голубица, главу ми на раме спустила, да златну косу омилујем, златан ми прах остане по руци.«

Позажмури, позабаци главу Поднаредник: »јох, три би' плота прескочио на доксат би: ускочио дуњи дуњици|«

Као покошен тиме, зањиха се Жгоља и

ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА 8