Из тамног вилајета

“= | РВ

415

_ молбу. Насмеши се поп, омађија, га то, у дрхта_вици све слађој на прстима као светињи при-

лази. Усном скочањеног додирнув одскочи, прострт по земљи зарида.

А Поднаредник, друго је он: пре но човека, котличе крај њега опазио је, и торбу брашна где држи. Па да, што науми, оправда, чукне га најпре зналачки у чело: »Печен је«, и ножем одсече упрте, да без торбе остану висећи у скочањеној руци.

уда мном, те! Потеци ко је гладан!«

Котличе плачљивом Попу, за смех, место чите набио је. Мирише му на рамену торба брашна, па је пијан, и креше оком, и поцупкује, и Мечки од милоште пришива шамаре. Дува му за врат, носа не скида с торбе Мечка: ту му је душа, просто срче, бубре му образи од оживљења. Па за одушку себи, да не пукне, трабуња ко нико његов:

»Поднаредниче, бато мој бато, рђа си човек, ал' опет си ми леп! Нисам ја код очију слеп, знам ја где је моја сланина. Ако си, жи'ми, бато, о посечи даћу ја теби цео бут, право је да се и наш човек омрси. Па заседнемо у лад! Али цифрање нећу, ето, уби ме нећу! Будало, мислиш за параду пеку прасе! Није брајкане мој, него прасе преда се! Цоки му бата реш«

А крушака би ли, мецог

Како да не би, бато, па кад се усите, па угњиле! Еј, дуњеранке крушкв караманке! Што бре, Поднаредниче, што сискот, што гњавиш крштене душе! Љубим ти руку 'ајде да свратимо, да кувамо што је за кување, да једемо што је за једење!«

у близу, као поручено, угодна колиба припучала се за падину. А корак ниже, ако се назире понор, сумрак је па не мари.

»Подаље, попе, од ватре! Над качамаком да ми је рођени брат не дам да слини! Ако немам соли, нећу се, бели, ни твојим сузама

8»