Из тамног вилајета

66

Голог Брда. По чему ћу знати јесам ли при свестир Све разговетнији глас је у мени, или ми се ближи. Боже, јасно чујем и не варам се. Можда је ово почетак откровења, п крај живота. Маријано!

ад, браћо, морате сулудо веровати, иначе моје казивање остаће без смисла.

Ни да се пренух, ни да с неба би опет видно, а ту, руком да је додирнем, ни корак од мене. Она, у неком своме зрачењу, дуголика и бела у чедности. Мирисно и чисто би ми као у освит великог празника. Али по чему ћу знати, јесам ли при свести, ван ње или

у снуг Проговорих, и рођени глас звучаше ми као свирка у пролеће: — Ниси ли ти Маријана2

Она заврте главом у неко непојамно одрицање. — Благо мајци твојој на таком рођењу, благо млеку и биљци, и скоту и води с извора на таком одхрањењу! Благо мени, да ме многи путеви не заведоше, те дођох! Она затамни и залелуја. — Моја реч, зар зло да те погоди, зачета у тајности и дуго гајена, да ти се благо подари; Она отвори уста, и чух пева јој глас: »Из далека ли дође, незнанчек — Из преко три у снегу планине, осим брегова и прибрежака, и седамнаест вода без газа, осим речица и потока! Она заруде радошћу и да ми пружи обе руке беле, али се уздржа па ме само запита: »Да ли те, незнанче, можда роди мати ту докле досеже ово наше небог То рекав, молећиво гледаше у мене. Боже, помози ми да последњи одрешим чвор, да пискажем што ван знања познајем за истину, и одговорим: — У божјем је знању, чедна, где се родих, јер од моје матере кости су само под земљом, отац ми у трговину за до века. оде, а тетка ми је заборавно чељаде. Али твој глас, чедна, дозва ме и доведе овој страни по ноћи и без показања! А отуриш ли ме, повратка ми више нема! Знате како се за-