Из тамног вилајета

крв, златаста јој коса да свако влакно разазнајем, белином густоткано платно обавија је целу. Она је лепа, да се пред очима смркава од милине и страха додирнути је. Може ли се за добро до тих граница бити лепим! Боже, је ли награда или казна да је за мене она таква рођена 2 Маријано!

Бубица. јој премили преко чела; ја се склоним, јер знам, пробудиће се.

робуди се: топли поглед просипа око себе и маше рукама; зове ме. Ја ступим: — Ево ме! И опет моје питање теби: Ниси ли ти Маријанаг Она се смути и обори главу као под теретом. — Све ми те казује, а ти сама одричеш себе! — »Незнанче, не питај ме више то! јер не знам на које име да се одазовем, а то што ме њим зовеш језиво ми је чути!« И онда у неком озарењу од румени каза ми: »Од рана јутра бејах овде, у том дође сан да ми те објави. Заиста, тебе сам чекала! Па ми пружи руку белу невиношћу. Маријано!

— Куда ме то водиш, да ли у дом твој» Она ме знаком ућутка и одведе (којом спретношћуг да ништа не ода наш ход) скровитом месту на крајњем удаљењу од куће, која се више не опажаше да је ту.

— Знај ово: на мени виђен је твој долазак, али ја се оправдах говорећи: »На сан ми дође и сазнадох га јасно, то је све! а они се преварише да ми поверују!« — Којиг Она ме укочено погледа без одговора. — Животом се везах за тебе да си ми преча од леба и воде, и казах ти се до у корен, а не знам ко си ти, а. ко ли они што им је дато да руководе тобом!

Она заклопи очи и говори ми удаљеним неким гласом:

»Материну руку и њено држање кад ме одвођаху, памтим, и плач и молбу њену: Не одводите ми је! јединородна моја није та коју тражите. Ако на њој видите знак, то јој га