Из тамног вилајета

90

се Кача: Препун идем њој, чека ме бела, плодоносну кишу да излијем. Напољу ће мили друг озго место мене бунилом кропити кићене. Где је моја невестаг

Тихо је где она чека, и друго ван ње невидимо: то љубљени с поља по њој само разасипа зраку. Опи, рекао бих, или од стида 060рила очи. Женик је ту, и у сну ли, кроза стид насмеши се. Да не потраје ово, јер усхит издржати не могу. Хоћу да шанем реч нежну, и додирнем је за разбуђење, али занемео и укипљен остајем као пред светињом. Ко је онаг Месецем овенчана није ли недостижно далека; Не мени, не мени, већ коме ли женику гајена; Додиром да не оскрнави. За опомену пред кандилом данас затрепери лик стравично у одсев далеког! Сад и њено лице дужи се! Боже мој, не дај ми појмити! До века молитву за спасење без предаха да читам теби, живот мој за тебе као свећа да сагориг Не дај ми појмити.

(Ту зелено сипа из очију Качи, и ђаво да га зна чему, насмеје се. Онда као ко је завршио, хоће да иде. — Не, по Богу! Шта би ми без краја)

Лепо, не браним, али није ли крај што најпре казах, и не видите ли, слепци, да крајем почиње Кача; А што ви крајем зовете, мислећи глава је, за мене то је реп. Сад свеједно и чујте:

Дакле побегнем. Иначе решила би се тајна, и шта после, и куда; Овако бежећи, мислим, чвор ће се наново везати, па опет лепо. Б'о нико мој бежим, да ми свира ноћ око ушију.

Ко ме открићу наведе издајник ли је или

мили друг Убледео тоне с ону страну, где

свадба остаде жалосно. И као јадован зове глас отуда. Тако чобан за миљеним јагњетом, мајка за чедом избезумљено. Тако се огласи љубав, љубљено кад смрт однесе.