Из тамног вилајета

91

То са брда добри, црн и јадом горостасан, и пружив руке да му глас даље допре:

— Качо!

Еј мој добри, да ти је грло ангелска, труба, ни на тај глас не врати се плача. Него спусти се полако кући, и зажмари ли те, помисли благо мени: не свој, можда, но туђи тиме плаћаш дуг, па у радост да ти се преокрене наопаку, јер овака или онака, опет је радост. А Кача ће овако с дружином, кад је ветар и месечина да, лаже и полагује.

— А, опрости ми радозналост, драги Качо, твој отац, знаш, овај, 'оћу рећи...

— Овај, 'оћеш рећи, мој отац, постојава, ли још онакавг То те копка, је лиг Строго логички расмотрив, сме се тврдити да постојава, али нипошто онакав. А ево како би требало да буде: Мени, рецимо, ваља да се очита горопадна молитва. А чуло се у манастиру има калуђер, хвале га, сила је за ту работу, и као поручен за Качу. Одведу ме. Ја, видев га, онај час смирим се, и мањи од макова зрна. будем. Пази молим те, поможе! Он чита ли чита, ја све мирнији, све мањи. Он заврши, ја отегнем папке. Домишљате ли се, браћо, ко би то биог

— Домишљамо!

— Онда готово, и на здравље.