Из тамног вилајета

Ш.

ЗЕН „Зар да умрем кад ми време није!“

Кад жуто лишће опада онда се кљука грожђе: значи не треба тужити. А ноћ је софтали. Месец се помаља иза крова врућ, биће гозбе. Кукавица ко, да не худи здрављу, поред зида одмили кући. С далека је жагор пијаних сељака: то јесен отиче. Зато ноћас вино растопљеним златом пресијава. За добар почетак искапите, браћо, чаше!

(Они искапе, али Кача не. Друго је он; јер можда не од јесени но његовим присуством отворило им се па је тако. Забадава њему се не рашире зенице.)

Што је тама све гушћа око мене, тим боље. Онда моје златне капљице моћније засветле. Па и преваром ухваћену на предсмртни зној избиће ми да светлим загробно. Јер што је подругљиво лице у покојника, значи смрти се, у место збогом, наруга живо, кад јој умаче. Пазите, лукава је: У сумрачну посету дошуњала тамно влакно уткива, на шару изведе да омили. И сваку ноћ по тамна кап ње у живот кане. Али ни бриге вас, кад је Кача ту. Намигнути јој зна да се посрами матора. Широм отворите душе, жедне злаћеним залијте, ту не натруни лукава! Но чангрља негде бројаницама богомољца да му је побожнији сан. Весела браћа.