Илустрована ратна кроника

Св. 7. и 8. ИЛУСТРОВАНА РАТГНА КРОНИКА Стр. 55.

Црногореки далекобојни топ пред Тарабошем

ном међу нашим „Косовским Осветницима". Ај, да Вам их је видети само! Ако мислите дајаучу, варате се; тврђи су од камена! Ћуте и трпе, а на њиховим лицима читате, да знају зашто је то тако требало дабуде...Кад је пала Приштина и кад сам их ја о томе известио, онда су проговорили сви. — Са срећом, да Бог да! Сад ми је лакше, осећам да ћу убрзо оздравити, — вели један. — Сад ће забрујати звоно са Грачанице, а клепала ће у музеј, — вели други. — Ех, да ми је још само једном, да га продрмам за перчин, — додаје трећи и настало је тако расположење, да су сви заборавили, да су у ранама... Кад год ступим у рањеничке просторије, подузимају ме чудна осећања: Чини ми се, да улазим у какав храм — у Пантеон живих!... Па кад их довозе на сељачким колима и кад их уводимо у собе: грлим га, кад му помажем, да се нуз степенице попне; грлим га, кад га у постељу спуштам; кад га сутра-дан поново у кола мећемо и отправљамо за Ниш, а горд сам, што је сваки тај мој сународник, брат по крви... Свестан сам и радујем се много, што »племе моје сном мртвијем не спава«, него се бори и побеђује — ствара терен за нашу велику националну културу!... За две недеље, од како сам међу рањеницима, много сам доживео; управо ми се чини, да сада тек живим и да сам до сад бедно животарио. Испричаћу Вам неколико својих утисака из болнице. Првих дана, међу лако рањеницима, који су донети овамо, један од њих, опоравши се мало врућим чајем и новим превојем ране, зађе по

осталим собама, да потражи кога из његова села, да се распита за свога брата, који је као и он био у бојном ланцу, али о коме он ништа више дотле није знао. Тражећи тако своје сељане, случајно му се заустави поглед на једном бледом лицу; то је био његов брат, тешко у груди рањен, за кога он није ништа знао, о тај је са њим од Куршумлије до Прокупља заједно путовао. Загрлио га је и сутра-дан су заједно у Ниш донесени, али сад на једни коли, да се један другом у невољи нађе У ходнику ми приђе један старац и дрхћућим гласом замоли ме, да видим у листи рањених, да ли је дошао Милија Стевановић из једнога села Крушевачког Округа. — А ко ти је то, стари? — упитам га ја. — Јединац син, Господине! — а загрцну се па се окрете зиду.. . — Хоћу, стари, причекај само мало. Узмем протокол и нађем, да је пре 4 дана донет у болницу, а већ сутра-дан отправљен за Ниш и да је рањен у главу. Кад сам изашао на поље, да то саопштим старом, нашао сам га у истом стању, у којем сам га и оставио: Ока није скинуо са врата, догод ја нисам изашао — осетио сам то по целом њему. Пришао сам му смешећи се, загрлио га и рекао му, да му је син само мало окрзнут по глави и да је отправљен пре 5 дана у Ниш. Почео је плакати и са: „Вала ти, ка' брату!" пошао одмах за Ниш. Тај је човек два дана пешачио, док је дошао у Прокупље. Једнога дана после подне отправљали смо рањенике за Ниш, јер све, које су лакше рањени и оне, који се морају подврћи операцији, тамо отправљамо, да би овде начинили место