Илустрована ратна кроника

Стр. 74.

Први ратни извештај — Извештај једне Енглескиње која је била очевидац борбе код Дечића и Рогана У „Дељи Крониклу" од 29. Септембра изашао је први ратни извештај, који је томе листу послала његова коренспонденткиња мис М. Дурхам. Она је уредништву послала телеграм 28. септембра у 8 сати и 20 минута, писан у главном логору црногорске војске у Подгорици. Тај телеграм гласи: „Због строге цензуре до сада вам нисам могла послати ни једне појединости о јучерашњој борби, у којој су Црногорци јуришали на Турке и у бегство их натерали. Сви други страни кореспонденти задржани су на Цетињу, само је мени допуштено слободно кретање. У четвртак у 7 сати ујутру била сам на пространој равници на подножју брда која сече гранична линија. Преда мном се издизало јако брдско утврђење Дечић најјача турска погранична тврђава. На предњој страни мирно је пасло јгдно стадо оваца као да се ништа није догодило, док су црногорска брда на левој страни сипала ватру а топовски метци са ужасном грмљавином прелетали равницу и силно експлодирали на зидовима турског утврђења. Са црвених брда дизао се бео дим, а топовска грмљавина је проламала ваздух.. Са Дечића су Турци сипали пушчану ватру на равницу. Исто тако Турци су одговарали ватром и са Мишља, где су били ушанчени. Пред 9 сати ватра је наједном умукла. Дечић је био обавијен густим облаком дима, као да је цело брдо под њим било у пламену. Црногорска артиљерија је сада отворила ватру на Римско брдо, које је такође било утврђено. Римско брдо је низак брежуљак пред Дечићем на самој граници. У исто врем ? батерије са Зете почеле су да бомбардују брдо Врању које се издизало из равнице као какво острво. Турци су са Врање, једине пограничне тврђаве која има модерне топове, са великом енергијом одговарали на црногорску топовску ватру са Зете, али је Турска артиљерија гађала рђаво и врло мало шкодила црногорским трупама. У томе се облаци дима беху дигли са Дечића и тада се пронесе радосна вест, да су Црногорци заузели то утврђење. Догледом сам видела како је извешена застава, али без полумесеца на њој. Последњих дана била сам приморана да идем пешке, јер је црногорска влада реквизицијом покупила све коње и сва кола, а данас после подне један официр ми је галантно ставио свога коња на расположење. Продирући сада брже

напред око 3 сата сам угледала Роган који је црногорска артиљерија бомбардовала без прекида. Са топовском грмљавином помешала се и пушчана ватра са Мишља. Преко наших глава су прелетали метци. Тада је почела да пада лепа киша и цела околина обави се модрим огртачем, који је с времена на време био просецан по којим топовским метком. Наједном у даљини ваздух проломи громовски пуцањ. Нико није знао да ли га је испалио пријатељ или непријатељ, само нам је било толико јасно да се тај пуцањ није ни најмање тицао наше борбе, него нам је јављао да се негде у даљини води крвава борба. Касно пред вече ватра са Мишља почела је престајати док није потпуно умукла. Мало затим стигао је гласник који јејавиода се Турци спремају да напусте Роган и да се повуку на југо-исток. Ноћ се брзо спуштала и ја сам одјашила преко равнице натраг у главни логор. Успут сам гледала храбре борце окупљене око пољских кујни.

Капетан -ј- Никодим Рацић (в. ранији чланак „Бој на Лиеици")