Илустрована ратна кроника

Стр. 76.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 10.

Ратни поход народа Пет дана, након објаве рата Србије Турској, пише Адам Прибићевић „Србсбрану« из Нзша (9. (22.) окто" бра) ово: Топло је и млако јутро. Таких се ведрих и благих јесењих јутара миеао радо бави с тешким чими страшним. Па иако је окружена тиме, она нагонски као бира из тог страшног најљепше стране и радује ии се, у пуној хачионији с лијепим у природи, Сједим у хотелу с'при]атељем Чехом Слепанком. Па иако ]е око нас рат и премда говоримо о рату: о утисцима, које је јуче у вече на нас учинило посматрање народне војске трећег позива и разговори са сељацима, далеко смо од крви и ратних грозота. Из&брали смо најљепшу страну из ввђеног и умотреног: вал народног осјећања, којим је овај ратни поход праћен и продахнут и радујемо се њему. Трештање бубњева и мукли жамор гомила у кретању трже нас из разговора. Изашли смо на улицу. Густи редови једнога пука трећег позива, оних, што смо синоћ с њима разговарали, кретаху се према гранвци. У тамном народном сукненом одијелу, са шу^арама на главама и домаћим торбама на леђима (умјесто телећака), у опанцима, с берданкама о рамену и фишеклијама око појаса ступаху народни војници, чета за четом, батаљон за батаљоном, сложно, чврсто и храбро. Сад брат до брата, пријатељ до пријатеља, сељанин до сељанина, све народ једног краја. Војници, сељаци, подофвцири, сељ&ци, сфицири, осим нешто варошана и господе, сељ&ци. Један, ено, јаши на коњу, лице му господско. То је, веле им, судија ових сељака, чиноеник из ЊЕХова краја. Старија лица, обријани и необријани и брадатр, доста просвједих власи, у очвма хладна &биља и одлука. Ред за ред( м измиче, а нови ре дови придолазе. Ријека живих б^ћа дере кроз широке нишке сокаке, као диже се и спуштз, стукве за трен па навре напријед. Бубањ умукне, чује се за часак само тихо тапкње опанака и шум масе у кретању, у тишини главе се спЈШтају и леђа повијају. Други бубањ пр ^хваћа, главе се дижу и леђа исправљају, руке чвршће стсжу пушчане кајише, а ноге се еластичније пружају. Посматрао сам чете редовне војске на походу према бојном пољу. Кад бих затајио да сам био дирнут, не бих дОа< љно респектовао истину, Али никад нисам у пуној мјери нашао оно, што сам тражио: народно обиљежје овог рата. Пише се о том у новинама. Кити и везе, говори и

прича. Али ратни занос не мора бити доказ, да је рат народни, да одговара народним погледима и тежњама, па, ако објективно и одговара, не мора народ да то осјећа, није то свјестан и рат није ипак народни. Јуче, разговарајући са резервистима трећег позива, осјетио сам и то. Мика Панић, ком су четири брата у војсци, па и сам он, ситан, живахан, али и весео сељак, рече ми: Хоћсмо да ослободимо браћу, да се помичемо тамо откуд смо и дошли, да буде наше што је било — и смјешио се безазлено и радосно. А јутрос осјетио сам тоу толикој мјери, колико готово не може човјек поднијети, а да то не осјети и други на његовим очима и лкцу. У свој елементарности осјетио сам кретање српског народа на наш лијепи југ, са ког нас је ток историјских догађаја довео на сјевер. Не војске оевајача или капиталиста, спекуланата, већ Народа. Лаж је, да ово отимачи и освајачи иду по туђе. То господари, домаћини, изагнани испод својих кровова враћају се, кад осјетише снаге за то, на своја огњишта, Под снажним утиском овог историјског кретања народног стајао је

мој пријатељ Чех, равно менк, а дуго још гледао за батаљонима сељачким. Из пошљедњег реда исправи се један сељак, иропе се на ноге, махну нам руком и добаци нам лијепу реч: — Збогом, лијепи мој народе! — Збогом, збогом — вратисмо му ми, који смо ее онако рано нашли окупљени на улици — као неки топао вал дигао се из груди, стадо ми грло и допро до очију, док га силом воље не Сатјерах на дно срца. Није вријеме плачу већ радости, вјери и надању. НА СТАНИЦИ — Иво Ђипико. Живан Јовановић, времешан, окретан и еудећи по живим замишљеним очима бистар човек, журио је из Београда к железничкој, сеоској станици да дочека воз, који је са војском полазио на границу. Желио је, да бар тош једном види једнога од четворице синова, који у рат полазе. Знао је, да га на београдској станици неће к возу пустити. А и ко би кога нашао у оној големој вреви, где се светина као на вашару митокласи. Миниетар Пашић извештава краља Петра о еитуацији у Европи