Илустрована ратна кроника

Стр. 80.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 10.

— Его ту, седео је капетан Рајковић кад смо први пут ушли у Војводину кућу. Андон 8 — ох, слатка му душа. — гледао нас је ирво из краја па је онда, док је капетан Рајковић причао прилазио све ближе и сео му уз колено. Гледао је нетремице у -краљевскога човека« и кад је овај ућутао рекао му је, и молећиво и одлучно: — Да ме водаш и мене у Србију! Војвода се насмејао, а капетан је пољубио дечка..., — Ено, онде су се одмарала Господин Бабунски и Војвода Тренко, настављао је стари четник. Кад год смо после падали у Небрегово, Вој вода Глигор никад није хтео у својој кући да ноћи. ТТТто да му кажу четници, да је он дошао да види своју мајку и да се одмори код своје браће! Наилазио је само, да види како дворе нас.. Војвода Вук, Трбић и остали наши познаници будили су се један за другим и око ватре се правио све већи и већи лук. Дуванске кутије су ишле од руке до руке, ватра је праскала свејасније ијаче, кроз отворена врата соба и одаја чуло се равномерно ди сање стотиње оружаних људи, а стари четник се сећао мучних година: — Спавали смо једним оком, са пушком у руци; чврсто утегнути реденици нису нам притискали груди, патронташи нису нам убијали слабине. Па сад, ето. слободија!... И стари комита баци капу показујући на отворене собе у којима су се били разузу рили четници, слободно као да су у сред Шумадије. У то су наишли Глигорова браћа носећи ракије и других понуда. Једноме од њих рука је била у завоју. Пили смо за добродошлицу и тек

што смо испили прву часу, кроз про зоре на собама биснула је прва јутарња светлост. Четничка лица тмура и одлучна преко дана, изгледала су сада сасвим друкчије. Озарена весела, као да се буде из неког пријатног сна, после кога ће доћи још веселији дан, та лица су била детињски спокојна и одморна као да нису учествовала од српске граннце довде у једанаесг крвавих бојева. Али кадаје дат знак за устајање, као на команду скочили су сви и жив, хучан разго вор испунио је све просторије. У часу забрујали су сви српски дијалекти од Велебита и Дубровника до Тимока, од Мориша до Костура. Сакуиљени из свих краЈева II највише из Сгаре Србије и Босне — четни-

ци су у овај мах представљали уједињено Српство.. Весело су говорили о минулим борбама, радосно су очекивали нове... Радосни смо били сви када смо полазили: ми својим трупама, а чете напред у кршеве као извидница. Радосно и слободно испраћала су нас Војводина браћа. Али је најрадосније било старо хајдучко гњездо, соколова кука: њени светли гробови, три одмах ту више Небрегова и четврти далеко чак под Козјаком, били су освећени... Ј. Тановић. ') Душаи Днмитријевић, резервни поруручник, писар Касационог Суда. '*) Најстарији син војводе Глигора, погинуо пре пола године у Козјаку са потпоручником Омиљеном Глишићем.

Моет на Вардару у Скопљу

Бој на Битољу Оц Д. Ј. И. (Слободану Јоваповиву) Кликни, вило, с Урвине планине, Одјекните, брда и долине, Од Авале до морске увале, Од Косова до сињега мора! Запјевајте гусле јаворове, Које носте вијек уздисале И Србину завјет казивале; Граки вране весела ти мајка Јер од кад ти пера поцрњеше Ниси кљуво меса јуначкога Нит испијо очи од јунака Како јутрос код Битољч града Гдје се двије сукобиле војске: Једно војска краља србинскога А друга је турског цар Мехмеда. Силан Турчин Џавид-паша љути, Затјече се цару у Стамболу

Да ће српску сактисати војску Краљевића жива ухватити И на пешкеш цару оправити. Цар му даде сто хиљада војске Пак се Турчин силно поднијео, Под барјаке војску истурио На бедеме топове намешта Ватром љутом Србе засипаше Неби ли их с града одгонио, Ал се Србин неда прогонити. Гвожђем Турчин Србе засипаше Тврдим гвожђем и врелим оловом Неби л Србе отуд одгонио Ал се Србин неда прогонити. Већ јуначки под бедеме леће Рукама се за бедеме хвата, Где Турчина украј себе нађе Том је стара закукала мајка. Тако траја три бијела дана Док зацрње поље око града Од мртвијех и од рањенијех. Виде Турци где ће изгинути Пак призивљу цара у Стамболу:

„Мехмед царе и отац и мајко „Ил не хајеш ил си оглухнуо , Од грмљаве топа и јунака; „Зли су дани по нас настанули, „Што је било праха и олова, „Испалисмо, пушке испразнисмо; „Што је било по избор јунака „Изгибосмо Србе не прогнасмо; „Аман, царе и отац и мајко „Купи војску шаљи нам индата!" Тако Турци цара дозивали, А царе им отуд одговара: „Децо моја, Турци Осмаилије Како да вам пошаљем индата? Вас је српска опколила војска Мене бије српска и бугарска Но држте се Битољ не предајте, Србин нам је поломио крила Ал још бије срце у Турака; Не дајте се, ђецо, до једнога, Кад Србина ватром не стописте Шта чекате чекала вас мајка? Где су вама потајни кладенци