Илустрована ратна кроника

Св. 10.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Српеки топови

И кључеви од куд вода бије? Отварајте потајнице реке Једва Турци гласа сачекаше, Халакнуше хоџе и дервиши Зајечаше зурпе по Битољу, Забубњаше бубњи и гочеви Џавид паша чесмеџије викну: „Ха, на ноге, чесмеџије младе, „Отварајте реке потајнице „И кључеве откле вода бије „Хоћу Србље данас потопити „И Алаху на пешкеш послати!" А мој Боже чуда изненада ■ Што га Србљи тада дочекаше, Кад из града воде потекоше! Једна вода мутна и крвава, Друга ваља дрвље и камење, И сред поља мртве и рањене, Трећа вода пеном запенила И тутњавом уши заглухнула. Излише се воде потајнице, Севери се поље од Битоља, Дохватила коње и јунаке, Опасала Србе до појаса Па јунаке по плећима туче. Србљи у вис пушке подигнули Да им вода фишек не иштети. Коњи хржу а јунаци кличу. Један другог вучки довикује: „Цржите се, браћо, не дајте се!" Газе Срби воду до појаса. Вода ваља коње и јунаке; Не мож' вода Србе однијети, Не мож' Србин граду продријети. Тако Србма срећа донијела Краљевић Лм пред војском бијаше Те кад вода до под гроца дође, Кликну витез, поље се пролама; Он не кличе краља родитеља Ни балканског краља ниједнога, Већ дозива вилу из облака: „Посестримо облакињо вило, Где си, данас, нигде те не било

Ниси л' ми се затјецала млада, Када мени до невоље дође, Да се мени на невољи нађеш ?" Њему вила с горе одговара: „Ха, не бој се мио побратиме, То је оно знаменије старо, Што казују књиге староставне: Настануће србинско време Кад три воде Битољ обавију, Тад ће Марко из сна устанути, Из стене ће сабља искочити И српско ће царство огранути! Ну погледај, српски Краљевићу, Макни оком горе у планине, Ево теби Краљевића Марка!" Таман вила у речима била, Ал духнуше ветри од Урвине Силан облак отуд налетео Усред њега јуначина стара На шарену коњу помамноме, Облаком се горским пригрнуо Пак он лети ка Битољу граду. Кличу Срби познадоше Марка! Страшан јунак Краљевићу Марко! Из погледа огањ севаше, Мимарета оком обараше А кад стиже до Битоља града Пред водом је Шарца уставио Дизгин пушта да поји шарина. Пије Шарац воде од Битолза; Ево има пет стотина љета Где у Шарца грло загорело Пак од жеђи пије не престаје. Силна вода попити се неда. Силна вода ама омањује И да ју је још толико било Све би шарац жедан исушио! А кад вода сахну до коље^з, Закликташе Срби свиколици: „Здраво да си Краљевићу Марко ?" Марко кликлну, гора се заљуља, Од Битоља бедеми се тресу: „Ха, потеци Краљевићу млади; За мном децо српски соколови!"

Боже благи, на свему ти хвала, Када Марко топузом заљуља,. На Битољу попрскаше врата И бедеми тврди палисади. Кроз капије Срби ударише, Најнапред до два Краљевића А за њима Срби свиколици. У граду их Турци дочекаше Осам паша битку започеше Ал' се Србљи препаст' не дадоше Међу Турке ршум учинише. Куда Марков топуз пролеташе Међ Турцима друме отвараше, А куд српски ножи ударише, Ту Турчина у крв одеваше. А мој побро, славом братовани, Седам паша бисмо и убисмо, Кад Џавида бити започесмо. Не смеде нас Џавид дочекати И још Марку очи сагледатиЈ Но се вранцу на рамена баци И он бјежи цару у Стамболу: „Мехмед царе, турски господару Не чај, царе, од боја аваза, Купи благо, бежи преко мора, Јер од кад се пробудио Марко, Турском места у Стамболу нема! Скопље. Полазак у бој! У лепоме селу К., поносите Шумадије зазвонише звона на цркви око поноћи, а пуцањ прангија проламао је нему ноћну тишину. Цело се село разбуди. Уплашене жене умириваху расплакану децу, људи беху уозбиљени, јер сваки није знао, шта ће то да значи, премда су многи начули из новина и у вароши, да је рат на прагу. Сви људи похиташе из својих домова и упутише се сеоској судници. Овде беше председник, са члановима општинског одбора, свештеником и учитељем. На лицима им'се огледа нека свечава озбиљност. Када се готово цело село искупи, председник прочита краљев указ о мобилизацији. Као каква упарађена војска, цео сеоски збор саонтано узвикну: „Живео!" »Нека је са срећом!« — говораху један другом, а свима очи сијају од узбуђења. Старац Радоња, који је тр1 рата издржао, заплака се и рече^ — Хвала ти велики Боже г што ми подари да још један ра' доживим. Сад не жалим умрети