Илустрована ратна кроника

Св 11.

Дође разводник и распореди нас сву тројицу, Мене остави код једиог крша на 500 метара од шуме, у којој је чета остала да отпочива. Скидох пушку с рамена, ухватих је по среди и стадох иза стене. Киша сипи са свих страна. Ни од куда шума ни гласа. Козјак, натмурени и горди Козјак, мирно спава Понесен мислима о страшним погибијама наших најсрчанијих четника и оеећајући како и сам могу послужити као нишан каквом Арнаутину, који је заборавио на сан, да би из заседе обогатио Козјак још једним лешем, еагох се иза стене и лагано, желећи да не чујем ни куцање свога срца, наслоних се на стену и опрезно напрегох слух. Све је мирно. Нигде шума ни гласа. Само киша монотоно удара о сте- 1 ну и са ље слива воду на моје сукнено одело. Како је дугаијезива ова ноћ — ноћ без сна, на киши, међу стенама, на којима се раситњује киша. Време је милило, минути су ми изгледали као еати. Те ноћи преживео сам скалу најразноврснијих мисли и и осећања. Изгледало ми је, да никада неће сванути. Опет ослушкујем. Козјак ћути. Он мирно спава, јер га српски четник чува. Ја чувам живот мојих другова. који се одмарају да би сутра, у каквом окршају кроз маглу од пушчаних зрна расведрили видике свпјој браћи. раји, која је својим сузама и јауком са попаљених огњишта дозвала нас, да јој створимо услове да живе као људи и мирно обдељавају своју њиву и својим знојем доносе човечанству оно што могу и што се од њих тражи. Моја се душа разведравала, а са њом и широки хоризонат, који се са стене дао сагледати. Мене обузе ра-

дост што живвм. У мени сину понос. Осетих, како су моја младост и моја четничка гордост јачи од ветра и од кише, и како је слатко после дуге, непроспаване ноћи на мртвој стражи осетити развитак влажне зоре. Има момената у којима се потроши више живота него за неколико година! Има часова, када кроз цело човечје биће проструји снажан млаз заноса и величине, и када се у човеку у пркос свима философирањима и стеченим теоријама, пробуди нека узвишена достојанственост и неко боговски велико осећање, које појачава вредност и драж живота, и буди у њему жељу да жави, да цео свет воли и да за човечавство, за све људе ради! Зар ова непроспавана ноћ није намењена човечанству ? Зар ја нисам крао од свога живота, да би хиљаде њих, потиштених и понижених. могли слободно и радосно, на светлостима дана и под благодетима цивилазације живети ? Зар ја нисам учинио једно дело у име Огаџбине, које је у исто време намењено човечанству ? Ово моје расположење, да сам себи поставим још безброј питања о величини и значају ове ноћи, прекидоше кораци, чији сам шум осетио иза леђа. Окретох се и спазих у даљини четника, свога друга из гимназиске клупе, који је журио, али опрезно корачао к мени. — Иди спавај! Ево иде ти смена? — рече он гласом одморена човека. После пет минута, заједно са своја два друга са страже, лежао сам у шуми крај ватре са пушком у загрљају, трудећи се, да што пре заспим и за даљи пут освежим.

У ГЛАВНОМ СТАНУ. (Свршетак). Причање ауетро-угареког конзула дра М. Хеефелда. Скопље, 18. октобра. Одмах по своме доласку у Скопље отишао сам аустро угареком конзулу дру Марјану пл. Хајмроту Хесфелду, који заступа и интересе немачких поданика, пошто овде нвма немачког конзулата. Конзул етанује овде са својом старом мајком, која га није хтела напустити п отићи из Скопља, у једној дивној кућици удешеној на пријатан бечки начин у европскоме делу вароши, близу железничке станице. Он ми је овако описао догађчје у Скопљу до уласка Срба у град: »У петак је у Сгсопљу пукао глас о дефанитивној победи Срба код Куванова и о њихову маршу на Скопље. Од тог тренутка овде је завладао хаос. Док су се моја и немачка колонија држале узорито и задовољиле тиме, што су истакле црно жуте и немачке заставе нити су куда изилазиле из свсјих кућа, отпочело је право бегство турских породица. А када се чуло да ће и грађанеке власти оставити варош, Турци потекоше к мени и стадоше ме молити за заштиту, коју сам им ја давао у колико сам више могао. С часа на час ситуација је била све тежа, пошто су бегунци гомилама притвцали из околине и са бојног поља. Када је валија оставио варош поче светина пљачку. Обијени су магацини, радње нападнуте, арсенали опљачкани тако, да су се наоружали и неодрасли дечаци. Очекивало се оно, што је најгоре, а ми, конзули, стадосмо се најозбиљније саветовати о ситуацији. У први мах нисмо могли чи нити ништа друго, до да туреким породицама, које су нам дошле, дамо склониште; само је у мојој кући преноћило 25 лица у ноћи између петка и суботе. Идућег јутра председник општине скопљанеке обритио ми се преклињући ме да српске труне умарширају, јер ће иначе овај град постићи страховита судбина. Имало ее чега страховати, тер ако би протекао још један дан од пљачке светина је могла да пређе у покољ, те би наступила катастрофа да се ужаеније ни замислити не може. На тај смо се начин одлучили енглески, руски, француски конзул и ја, да изиђемо пред српскувојску и замолимо за заштиту града. Рано изјутра довезли смо се колима до српских предстража Пустили су нас даље тек кад смо објаснили еврху евоме доласку. Везали су нам очи, те смо тако уз пратњу по киши пешачили нека три часа. Када су нам еа очију скинуди везе, стајали смо на

1Р

Турско бегетво после кумановеке битке