Илустрована ратна кроника

Стр. 94.

Милорад Томић наредник на евом аероплану (летео 1500 метера)

дила ме је нежн& пажња коју еу еви војници показивало према својим официрима. У том тренутку зачух да ме зове једаи рањепик. Ја ее окретох и спазих једног постаријег човека који ме је дозивао руком: — Оди овамо, господине, рече ми, ]а ћу да ти причам како се наш пук борио. Ја га запитах из кога ]е пука, и он ми одговори да је резервист дру гога позива XIII пука. — Још од зоре — почео]епричу — ми смо приметили да ће бити борбе. Чули смо са неколико страна пушкарање с времева на време, Око седам еати пуцање ]е било учестало. Киша је непреетано падала и било је јаке магле. Од једном опазисмо да са турске стране еииа нешто кроз маглу, а одмах чуемо и јак топовски пуцањ, и граната у иети мах звизну преко наших глава. Затим друга, па трећа, четврта и онда учесташе тако да се небо проламало од пуцања. Многе су падале баш крај самих наших ногу, и заривале се у блато. Ретко је која прикала, него онако оно блато и земља које излети у вис разбије по кога кашег човека. ,Д у еред те најстрашније пуцњаве, наш пук доби наредбу за полазак. У истом тренутку прође кроз војску глас да наша аргиљерија, због великог блата не може да стигне на време, и да треба сама пешадија да се бори. Ми онда зауземмо полоисаје према Турцима и отворисмо ватру. Лочеше да падају куршуми као жито Ј.ад се сеје, а зује као кошница кад се роји. Ми се ништа нисмо били уплашвли, само нас снопаде неки зној а ватра по челу да се изгори. Кад сам п >гледао друга, а он се на оној хладној киши пуши као да га је неко полио кључалом водом. Досади нам се непрестано лежање у блату и очекивање кад ће да те погоди куршум, или шрапнел. Чам зачујем да звизне граната а ја одмах помислим: „Ето, сад ће! Па кад после видпм да сам још жив п здрав, а мени чпсто нешто чудно дошло. „Кад стиже наредба за јуриш, а нама проето свану. Полетеемо еви као луди, Али још нисмо били почели ни да се пењемо уз брдо на коме је био положај а који )е требало освојити — ја еам сада заборавио како се зове, некако чудно име — а оно поче да сипа турски шрапнел јаче ио киша, која је лила као из кабла. Падало се као сноггље. Још одмах сам видео да офпцири највише нтрадају. »У том нам нестаде муниције. Ми :'.астадосмо за један часак збуњени мод турском ватром. Одмах смо ви-

дели да су доносачи муниције потпуно отсечени од нас, јер је турска артилерија са позиције коју смо отимали ништила све што би поку шало да нам нрвђе. Ја сам својим очима видео како шрапнели убише једног коњаника који је био пошао да нам донесе мало муниције. Али све то није трајало ни један минут. Ја и они око мене очекивасмо један тренутак какву команду. Али није био остао ни један каплар... »Али онда као да нама свима неко с неба гаапну једну исту наредбу: »Јуриш на бајонет!« Ми сви, без и једног метка, полетесмо уз оно брцо вичући непрестано: »Ура! Ура!« Наши први већ су били почели да се гушају са турским тобџијама и само нешто мало турских пе > ака, који су бранили вис. Вала, господине, да ]е сам наш рањени командант пука могао да устане и да стане испред нас вичући нам »Стој!«, нико тада не би етао. Још кад неко новика с брда: »Њшред, браћо, беже Турци!*, ми се помамисмо. Како смо заузели позицију — Прича из рата Знате какви су дани у новембру. Таког једног мочарног даиа, преко страшних каљуга, привлачили смо се побаучке у највећој тишини једном дубодолином ка стрмој литици, на коју смо се после великих мука једва успузали. Са врх ове спазисмо непријатеља. Беше се укопао на хиљаду метара пред нама. Командир заповеди да нађемо заклоне и да се нико не потављује иза њих, док он не нареди. Брзо, у највећој тишини извршисмо заповест свога командира.

Прође час, два, три, и ми, како ко, лежи, седи или стоји на влажном земљишту. Хладноћа све ј&ча. Доеади нам ово чекање. — Командире, да запевам ? Командир ћути. — Је ли командире, да запевам ? — упита по други пут поднаредник Милан. Командир не одговори ни сад али видесмо по њему да и не брани. Милан поче тнхо: „Зелен ора, Ко гора а сви га полако пратисмо. Таман песма поче све јаче и јаче, а у чети заори се смеј. — Шта је? шта је? Питамо један другога, док неко из чете не одговори: — Еао, ено погледајте доле зец бежи . .. И заиста испод нас бежи зец, као кад га јуре ловачки керови. Из стотина грла захори се сложно: Уа, уа... а зекоња граби ли граби. Командир виче: „Мир море, мир" али војници тош сложније заграјаше: .У а Непријатељ, који ]е пред нама био готово мртав, поче да се креће и лепо вицесмо како сјури низ једну косу ка реци, која је недалеко 0д нас била и поче да је гази. Командир нареди: Напред браћо! Сви у један трен метусмо ножеве на пушку и јурнусмо напред. За чав били смо на пвзицијама, које је дотле држао наш непријатељ. Неки остадоше на позицијама, а неки појурише за непријатељем, прегонише га преко реке, па се вратише к нама.