Илустрована ратна кроника

Стр. 98.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИ ^А

вв. 12.

КРАЉ ПЕТАР на челу своје свите улази у Душанов царски град у Скопље

задужбинама, и у Дечанима и уГрачаници, оставили су своју лозу у фрескама, с гранама и гранчицама. Стеван Немања у корену, а у расплету лозе на лево и на десно, горе, све више и више, и у гранама окружени су Стеван Првовенчани, Св. Сава, Урош, Мулутин, Драгутин, Стеван Дечански, цар Душан, млади Урош и пуно сестре, браће, унука и праунука. Ко није видео те фреске, не зна шта је то царска лоза Немањића. Изумреше нам стари краљеви и цареви, али царски Призрен сачувао је своју стару лозу. Ни једно дрво нема у себи тако много живота као лоза. Лоза у Призрену, око српских кућа има и нечега пуно родитељског. Ја нећу заборавити никадједну лепу слику, коју сам видео у Призрену сад у очи св. Димитрија ноћу. Бивак артиљерије био је за ту ноћ постављен у српској мали. Уз зидове поређани су били топови, а поред њих овде онде гореле су ватре. Наши сељаци живо су разговарали. Ватра их је осветлила: ни трага од умора не беше на лицима тих људи, који се с топовима пробише кроз качанички кланац, тесан и задва коњаника, стрменит и са провалијама часнаједну час на другу страну. Сишли су у низину, а сутра ће опет кроз брда. Тре-

□□□оппасшппп □□□□□□□□□□□□

□□□□□□□□□□□□ □□□□□□□□□□□□

бало је оданути. Али те ноћи било је пуно свечара и свуд око ватре било је весело: негде песма свуда смеј. Над главама артиљераца осветљене од ватре виделе се старе лозе. Ватре су пуцале радосно, људи су били срећни, а старе лозе топле. Загрејане српским ватрама, чинило се, као да би на све стране пружиле своје руке и као да би с много својих грана и гранчица загрлиле и тешке тучнетопове и веселе српске војнике, децу своју, унуке и праунуке, ко зна које колено. 0 наше старе лозе! У Вашем сплету су сви наши стари, прастари. Е2 САН ФЕТИ-ПАШИНИЦЕ Е2 Сан уснила Фети пашиница, Да јој голуб по криоцу гуче, Бјели голуб крила сребрније; Пак камо га млада миловала И голуба к лицу привијала. Њојзи пуче ђердан под грхоцем. Просу јој се бисер по њедрима. Док је када бисер прибирала, Голуб јој се са криоца вину И полеће небу у висине. Шаље њојзи бијела голуба Од бисера и златна ђердана, Пак отрча на танке чардаке, Руком маше да голуба смами,

Ал се голуб смамит' не хоћаше. Више Скопља крила размахује, Пак он лети Куманову равну, Мало време, дуго не трајало, Ал навали облачина црна, Из облака соко испануо, Залеће се голубу у крила. Бјежи голуб пред соколом сивим, Ал му јадан утјећ не могаше, Но га сиви брзо престигао. Над Скопљем му пера покидао. Однесе га у облаке тамне. Врисну када из сна се пробуди, Колико је санак препануо Сузама је њедра окупала. Тако када зору дочекала, Тако прође три недјеље дана, Ником када санка не казује, I е да паши коби не наврати. Једно јутро паша поранио, У душеке каду оставио, Пак изоди у чардаке горње. Хазур слуге тутун принијеше, Татли каве у златну филџану И раглука с водом из студенца, Кад окваси грло, да ослади. Гледа паша доље низ чардаке, Док му поглед штуче низа стране И окрете друмом царевиЈем, Ал се оно магла заподјела, А из магле улак испануо, Стиже улак паши на чардаке, Челом бије до земљице црне, Љуби пашу у скут и у руке, Из њедара књигу извадио, Пак је меће паши на кољено. Узе књигу паша, Фети паша Бјеше књига из Стамбола града, Царев мухур, царева јазија, У књизи га царе поздрављаше: »Хазурала падишин већиле, Шумадиу ти си походио, 0 мом хљебу тамо остануо, Пак јој знадеш стазе и богазе, Увјеџбо си друме свеколике И бродове на водама хладним; Седлај коња, припаши оружје, Купи војску, на Србију пођи! Од мене ти изуд и јазија, Што потучеш алал нека ти је, Што истурчиш нек је истурчено; Не остављај крста липовога. Везир буди земљи Шумадији И комшија бечкоме ћесару!« Књигу штије паша, Фети паша, Колико се бјеше раздрагао, Од радости каву отурио, Пак полеће граду на капије. Санџак барјак разви на бедеме, Аваз даде на четири стране: Што је војске на бој нек се спрема! Пак се врати двору господскоме; Дочека га пашиница млада, Своме паши на кољено сјела, Пак је њему млада говорила: „А мој пашо, моје миловање, Јутрос си ми рано изодио, Око ти се од радости смеши, Бог зна, пашо, имаш добре гласе!"