Илустрована ратна кроника

Св. 12.

дати везе нашег шатора. Скочисмо сви да што боље учвретимо шатор. Борба с ветром и кишом трајала је до 3 сахата, таман у доба, када смо требали устајати. Саавали смо обучени. Све облачење било је припасивање ^абље. Ноћ је мрачна. Нрст пред оком не види се, а ми имамо за задатак да пређемо преко огромног виса. То су ми били најтежи часови у исивоту. Три пуна сахата гмизао сам уморан, гладан, неиспаван. У свануће нађе се на врху брда полч чете. Остале смо морали сачекати. Док смо се ми скупљали на брду, поред нас, моравока артиљерија већ почела борбу. Наш пук сишао низ брдо ка реци. Наиђе дивизијар и оштро нам пребаци, што смо задоцнили и нареди напред ка реца. Ои (;е био преварио, мислио је, да је већ пук био на реци, а није ни запазио, да пук не може ни да приђе реци. Ето ти описа нашег положаја. Ми на брду, а под брдом пружила се раван, кроз коју протиче река. На супротној страни равни издиже се „визави" нашем брду. друго брдо, на којем су утврђени Турци. Под страшном артиљеријском и митраљеском ватром треба ићи напред, а наша артиљерија добацује до непријатељске артиљерите. Наста мала забуна. Командант издаје наредбу нашој артиљерији, да нас заштити, али је наредбу немогуће извршити. Ми ударили у десно и надиремо к реца. Тур ска артиљерија и митраљези закопали се на другој страни и просипљу страховиту ватру. Наш командант наилази на нас и наређује да спремамо грађу за мост. Замисли наш положај! Командир одлази близу реке, а куршум сипа и шрапнели прште. Ми стали на једну стену и премишљамо. Нћи напред значи изгинути пре но што се може извршити задатак. У осталом, ту већ постоји један мали мост, али су га Турци обасули ватром, па му пешадија не може прићи. У том, наједанпут, као гром, тресну изнад нас наш топ. Осетисмо да је близу нас. Моравци свукли на рукама један топ и гогово сишли у поље. Сви напрег нусмо очи да видимо, где ли ће ударити и да ли ће добацити. Близина пуцња даваше нам наде, да ће успети. — Хура! — зачу се, јер лепо видесмо да наша граната пребаци. Оеети се живост и покрет у нашим трупама. Сад ћеш да видиш, Турчине, шта ми знамо! — узвикиваху неки. Други метак удари у десно, а тре ћи међу турске топове. Осу се брза паљба, и ми видисмо како турска послуга код топова загребе уз један поток. Кад то наши видеше и ућуткаше

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

турску багерију, онај се наш топ окрете на митраљезе и турску пешадију. Под заштитом овог топа наша се пешадија привуче реци. Цела ова борба трајала је целог дана. Поче се већ хватати сумрак. У том стиже наредба, да чекамо прелаз пука, па да у мраку израдимо мост. »Дакле, успели смо«, помислисмо ми, кадоватурска батерија, коју смо били ућуткали, осу поново паљбу. Дотле наши беху снели други топ, те се осу нова паљба, којом засу земља турску батерију, која се више не чу. Гледао сам после ту турску батерију, како је изгледала. Ттит сав шарен од шрацнелскчх куглица. У први топ удари упаљач нашег шрапнела. Чим је турска батерија за навек ућуткана, наши пешаци, по четворица у реду, држећи се за руке, газе по води не обзирући се на паклену паљбу Турака. Ми смо били позади стрељачког етроја са пуковском резервом и то у збијеним редовима. Турци нас виде. Немаш куд да се склониш, али нас они не гађају. На маневру би ми то изгледало апсурдно, али је овде то логично. Да су Турци само покушали гађ а тв нае — што да је наступило, ко зна, да ли бих ти ја данас пиеао — наши први борбени редови Сили би слободни и они би грунупи одмах напред, јер они и вребају такве моменте. У сред те хуке, ми наиђосмо на ]едно село. Зовнусмо једног сељака и замолисмо га, да нам донесе мало хлеба, 1 ер се беше смањила опасност погибије. Овако склоњени осетисмо глад. За време борбе ниомо ништа окусили, јер смо на глад били заборавили. Ти не знаш, шта је то хлеб; ти не можеш ни схватити вредност једног хлеба! То може знати самоте-

Стр. 101,

дан ратник. После десетак минута што беше читава вечност за нас — врати се сељак и извади из недара једну комадину нечега између проје и погаче. Док би лупио дланом о длан хлеб је био поједен. Сељак се тек еада сажали на нас и извади из недара још један повећи комад, који је сигурно био сакрио био за себе. И то поједосмо. Ја извадих пет динара и пружих их сељаку, али он зеликодушно одби. Можда ће те ова моја галантност изненадити, али шта је то 5 динара за војничку светињу — хлеб!! — Напред! — зачу се команда. Беше се ухватио први еумрак. Топови умукли, само се још по негде, тамо далеко, чује по који пуцањ брзометке. Наши се беху дочепали оне друге стране реке. Ми сиђоемо у реку. Вода беше ужасно хладна, просто отееца до колена. Пред нама турски, а за нама српски стрељачки стројеви. У правилииа ратне службе јасно пише, да се у оваквој ситуацији ватре не ложе. Али Турци наложили ватре, те и наши то учинише одмах за њима. Неће брате нико никог да дира! Ми испод њих вичемо, лупамо, правећи моет. Само не смемо да запалимо ватру. Турци нае лепо чују, али нам не могу ништа, јер нас не виде, те не могу да гађ^ју. У 12 сахати били смо готови с мостом. Ваш тада нам јавише, да је етигао хлеб. Добро поткрепљени одморисмо се у селу и у јутру пгђосмо ка мосту да му ударимо ограду. У расвитак борба се настави. За време борбе ми градимо ограду на мосту и нико и не стиже да нас дира. Наиђе 8. пук дунавеке дивизије Турци нас спазише. Ми се развили у стрелце и легли за једну међу. Тек што наиђе наш пук,

Црногорски јунаци са ужасним напорима истурују топове на брдо према Тарабошу