Илустрована ратна кроника

Стр. 154.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА кРОНИКА

Св. 19.

Њ. Кр. В. престолонаследник Александар посматра гађање на Вирови-Колибиште слуша и одмах суди по здравом разуму. Најблажа је казна страшне батине, па одмах смрт. Пресуда је извршна а апелације нема. Двојицу младих сељака, који тек што се повратише са дугогодишње печалбе, почеше старци оптуживати ради издаје, шуровања с Арнаутима и још неких ранијих ситних грехова. Све су то тек била јака сумњичења, помешана са сељачком пакошћу и ниским непријатељством. Али кад их војвода упита: — Примате ли их на душу? Они се узврдаше, почеше препредено један другога испод ока погледати, као да се договарају. -- Па-а, оно . . . војводо, како ти пресудиш . . . — Да није тако, ко би радије од насР — Ко зна, шта још могу учинити? . . . Но војвода се не задовољи с оваквим сумњивим одговорима. Он понови своје питање тражећи да му јасно одговоре: — да или не? Сељаци се нађоше у шкрипцу. Ако кажу: не, могао би се војвода наљутити, па све редом избатинати. Шта су онда оптуживали некога, кад нису били на све спремни? А ако одговоре да, куд -ће им душа? Није то мали грех, уни

душама тих људи, који су ве& напола у гробу, и који овако хладнокрвно опраштају грехове душама још живих људи. Сигурно какав фарисејски завет или каква језуитска логика — и све је оправдано све опроштено. Види се, да им то није први пут. У овој јадној и трулој земљи без реда и културе, где скоро сваки трећи човек мирно носи на души по које убиство, и где се крсти и моли Богу пре извршења злочина,апосле иде на завеТ у цркву — то није ништа ново. Никад се згодније не сетих речи атеисте Хумеа: »Моја невера вреди више него њихова вера.« И војвода осуди на смрт двојицу младих, можда невиних људи. Гледао сам их нарочито. Као да нису сељаци. Као да немају ни вида, ни слуха, ни срца, ни душе, стоје мирно, непомично, и као да не чују страшну пресуду својих другова, које познају можда од колевке, којима су можда кумови или рођаци. Чак се нико и не покрену, ничије око и не затрепта, ни један мишић не задрхта. Као живо намаљани кипови од бронза. Увек сам био противан оваквом суђењу. Каквих ће само страшних часова изненађења доживети још вечерас ти осуђени људи? Не знајући још ништа, у њиховој кући негде сад све плива од среће и весеља. А како и не би! Тек што су се оженили једне ране јесени сељаци живе тако у обиљу и без рачуна, и тек што су провели пар слатких, медених месеци, већ се опраштају с кућом, селом и отаџбином, остављају своје младе жене жалосне и трудне, да их опет после неизвестног броја година или можда никад не дочекају чисте као девојке са живом и здравом децом. Колико је само за то време отишло у неповрат уздаха, чежња и сањарија?! За оних дугих, зимских ноћи у топлој собици, кад се не може ни радити, пола живота би дали, да се могу бар само на неколико минута састати. Да се виде, да се

штити двојицу људи, у најбољем добу, у најбо- изљубе и изгрле страшно, искрено, не водељој снази! А обојица су још и ожењени. Не- ћи рачуна ни о прошлости ни о будућности, чак мајући куд, они ућуташе као да се мало зами- ни о самом животу.

слише, а онда један проседи старчић с лука-; вим очима и пљоснатом главом иступи мало од;

А таЈ Је час сад сам одЈедном дошао. Са нешто цркавице, што су годинзма ште-

осталих, лицемерно погледа у небо, прекрсти; дили откидајући од уста, вратише им се нај-

примамо.

се и рече: — Бог да им душе прости! — Примамо, војводо . ше остали. Против своје воље прође ме лака језа.

зад мужеви здрави, весели. И ове жене, које су се досад морале сакривати као буле, и које једза се одазва- нису смеле изаћи пред мушкарца, сад се слободно разговарају, остају на само, слободно се грле и љубе са својим мужевима, подајући им

Да ми је само знати, шта се сад збива у се с беконачном љубави, ропски, фанатички.