Илустрована ратна кроника

ИЛУСТРОВНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 159.

■Јр»"

Српска војска у Албанији

''мј Ј^;:, 1 шт

Св. 19.

него јединим говором или боље упитом: »Ко зна, је ли одлучена акција ?« Већ сам вам у другим писмима ја,вио, како је црногорско-сриској војсци тешко чекати да Скадар падне од себе, и како она жели освојити га оружјем. Замислите ви, каковим се чезнућем очекивао одговор на горње питање ? Преко ноћи — која је и за мене била велебна — особито у круговима часника све више је превладавало мнијење, да се јуриш на Брдицу, а према томе ни на Тарабош не ће подузимати сутра. Краљ је већ не једном већ десет пута опетовао: Скадар ће бити онда мој, када га не ћу освојити са 10.000 жртава. Овај налог црногорске владе чули смо и ове ноћи, када се повратио у логор заповједник. Турски заробљеници приповиједају, да је стање Скадра неодрживо. Муниција и храна је при крају а и Скадар више не бране него само двије гврђаве: Тарабош и Брдица. Преко једног тумача упустим се у разговор са једним турским заробљеником, који ми исприповиједи, како би већ давно дошло до капитулације Скадра, да није било Риза-беја и да на неко вријеме није остао слободан увоз живежа и муниције преко Св. Ивана. „Риза-беја више нема — настави мали Турчин заборавив мало, што је прије рекао — али ће се посада турска јот неко вријеме одржати: дође ли дан, да ју помањкање живежа и ратног материјала присили да положи оружје, ни Есад паша неће предати града Црногорцима (!), него ће га предати на обрану скадарским шкипетарима«. Нијесам хтио лонижавати несретнога јунака, ма да сам био увјерен о противноме и опростим се с њим.

— На Мурићану. У зору поздравим гостољубиве српске часнике и одјашим даље. Брзим касом упутим се према Дериђату, гђе сам канио прећи Бојану. Тамо доле иза бесконачне и црне планинске косе помаљаху се први тракови нове свјетлости. Јучер је бијеснила олуја и мећава, а данас као да ће сунце мало угријати ово бијело од снијега и студено бојиште испред Скадра. Зора се дизала величанствена и дивна: права оријенталска зора, којаје разорила шум прољећа и здраве свјежине и љепоте, никада не виђене Пређем преко моста. Обали према Зуосу уочим кретање великог одјељења црногорске војске, док је она, што је смјестила логор овамо к зеленој Бојани, још увијек мировала. Дојашим до првих гаатора управ у часу, када се даваху наредбе потчасницима: »Приправите војску!«

Помислим, ипак се данас нешто снрема: али шта ? према којој мети се крећу чете? Док су у мојој околици врвиле припреме за одлазак, војници су доводили коње и^мазге товарећи их муницијом и храном. Чујем да је и генерал Мартиновић ту, па сам га потражио, не би ли од њега дознао штогод. Тамо недалеко на једном камену сједио је у друштву часника син гора, изванредни стратег и први опседатељ Скадра. Сједи озбиљан и замишљен. Упозорио га ваљда неко од часника на мене, па ми доброћудно запријети руком, приближимо се, док су управо пред њим пролазили заробљеници турски. — Ах, ви новинари, ви новинари много ми се шетате горе доле. Био би блажен, када бих могао заробити и вас новинаре — рече ми генерал. — Касно сте дошли, Екселенцијо, до те накане, када већ данас крећемо на Скадар. — Ударисте као да желите дознати чему то кретање војске? Устрпите се; не данас... али... — Брзо ? Генерал се на овај мој „индискретни« уаит разведри у лицу и стегне у раменима. Дакле, до јуриша не ће доћи. Топови ће освојити Скадар. — Идете ли с нама? — упита ме генерал и за неколико часа спугатасмо се с Облшса на Мурићан. БАЛКАНСКЕ ЖЕНЕ У сарајевској »Српској Ријечи« чнтамо ово: , Бе Ма^ааЈп РЈИогев^ие'' доноси из иера Марилије Марковића двачланка о кћерима Балкана. „Заиста",, вели поменута госпођа, Гркиња, а

Из логорског живота градске артиљерије