Илустрована ратна кроника

Св. 20.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 167.

Из књиге: О српским биткама од А. Табурна

Ја не поверовах, већ их замолих да дозову којега од ваших официра. Један од њих пође. Домало дође ваш официр и војнички ме поздрави. — Како су с вама наши поступали ? — Као с рођеним братом. Испраше ми и брижљиво повише тешку рану. — А овде у возу, како поступају с вама наши рањеници ? — Пазе на ме„ и разговарају са мном, таман, као да сам њихов; просто не издвајају ме из свога друштва. — Уопће шта вам се чини? — упитах радознало. — Цивилизација, цивилизација! — одговори официр са нешто турске театралности, и склопи своје заморене очи. Часак у освјетљеном купеу настаде тајац. Премишљах: Како нас клеветају и колико ће нас још дуго клеветати? Колико злобних а и наивних пресуда? И није чудо, што се овај турски официр препада. Као и други лудо је вјеровао. Тамини сами себи не вје-

рујемо. Сваканам је друга, прекорна реч: Европа, Европа! И осјетих се задовољан што никада не повјеровах клеветама, не повјеровах ни тада док сам дете био. Више вјеровах књизи: народној причи, басни, песми. Па пошље ако и не нађох свих тих врлина у снази, нађох им трагове, који се сада тако сјајно у овоме рату испољише, и задовољише цео свет. Др. К... се замислио, преко његова иначе насмејана лица, прође облак грозе, у очима као да се одразује некакова језива визија. — Причајте и ви нешто замолих га — уверен да има нешто да каже. Један страшан призор поче доктор — урезао ми се у мождане. Мој воз требао је да очас крене, кад ми један војник јави, да недалеко од станице у некој сламњари, потлеушици лежи наших пет већ мртвих војника, и један смртно рањен, ваљда и он сада мртав. Бијаше тамна ноћ. Узмем фењер и пожурим за војником. Погледам лешине.

ГТоглед на Битољ

Фењерска бледа светлост са језивим сенкама одразује се на њиховим намрштеним и укоченим образима. Уверавам се: мртви су! Кад од једном онај смртно рањен, ваљда скупивши сву своју снагу, ухвати ме за ногу, и гласом који је одавно и'очај и страх и агонију, упита ме: Ко сити? Погледах га. Пошљепња животна варница засја му у очима, и махом се угаси... За час пред собом гледах језиви призор; обузе ме туга, бол... Али само за час. Зар да ново, победоносно Косово не буде наквашено и освештано нашом врелом, племенитом крви?.. Прије него пођох да легнем, погледам на поље. Преда мном је лепа јесења ноћ мјесечевом светлошћу обасјана. Цео простор је испуњен лаком замаглицом као сребрном срмом. У њој назиру се мрке силуете наших стражара. Света су ова места: Табановци — Куманово. Е2