Илустрована ратна кроника

Стр. 166.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 20.

Из књиге: 0 српским биткама]|од А. Табурна Скупљање погинулих у^Куманову

— помислих у себи. Зар у фургону? А сунце је већ зашло и сутон јесењи нада на земљу... и осјећа се како прилази хладна дуга ноћ . . . Ватре уоколо шатора синуше јаче. Војници, гријући се, спремају вечеру. У тој неприлици тешко да сам се игда толико обрадовао пријатељу, колико сам се обрадовао др. Чеду М . . . Он ме уведе у санитетски вагон најмодерније уређен, а снабдевен свим потребним прибором за рањенике. Представи ме др. К . . . , који ме љубазно прими. Одједном нашао сам се у пространом, топлом купеу, у отменоме санитетском друштву. Ту се десио др. ј . . . . , апотекар И . . . , ветеринар А . . . и друга млађа господа. Пијући чај, неко време, сваки од нас заокупљен је својим мислима, које су ипак заједничке; сви смо занесени побједом и славом наше војске!... Али у тој радости из дна душе помаља се сумња . . . стрепња: — Боже подржи до краја! Заметну се разговор, Др.

Ј. мирно прича: — Нека удовица над мртвим сином, без суза\ каза: — зашто сине не дочека Скопље? А отац смртно рањеном сину говори: Само да доживиш док војска у Скопље уђе! . . И без патоса и узбуђења причају се чудеса од одушевљења, смирености и пожртвовности. Видим др. М. хоће да дође до речи. Има да прича врло занимљив случај. — На нишкој станици вели — чекао сам на рањенике. Воз стиже касно у нок Обилазећи наше, посвршавам најпрече лекарске послове. У то ми јаве, да се међу нашим рањеницима, налази тешко рањен неки турски официр. ГТођем к њему и упитам га француски где је рањен, он ми одговори чисто српски. — Одакле сте? — упитах га изненађен. — Из Мостара — каза и стаде да прича својим танким и пискутљивим гласом. У ужурбаној вреви светине, војника и писку локомотива, са великим

интересом слушао сам његово причање. — Рањен сам — вели — у киши куршума. Два наша војника једва ме изнесоше из ватре. Видим тешко ми је, па им кажем: — пустите ме да овде умрем, тако ми је суђено. Ја и дођох амо да погинем! . . Оставише ме заклоњена у шумарку, и одоше. Али наши једнако узмичу, а ваши некаквом невиђеном куражи наступају. Неки снажан старац, Тур= чин, приђе к мени, дохвати ме и понесе даље. Отимах се: што да се око мене труде, кад видим, да ми нема спаса. Ваши наступају, старац ме остави и — побјеже. Не знам куда су моје мисли лутале, кад мени одједном приђоше два ваша војника. Док их угледах прва мисао сину ми у памети; ови ће да ме жива изнаказе, рекох им:.:— Немојте да ме мрцварите, —- убите ме! — Зашто да те убијемо ? — каза један од њих. — Ми не убијамо рањенике — рече други. — Већ да те понесемо.