Илустрована ратна кроника

Св. 20.

Стр. 165.

Знаш ли? Пет вјекова уз грактање врана Ви за сестре наше ковасте ханџаре... Ми камење драга, сјај и адиђаре, Носимо им ево, са вјенчаног дана... Гледај! Ова земља ниђе бразде нема... Она у раздрту дршће одијелу... Ми ћемо је, беже, обући цијелу У класове пуне златних дијадема... У њој нам је нико први царски ловор Па и ти си само њеног стабла грана Њезина су недра била твоја храна, И твој говор то је наших дједа говор... Па прегори мртву славу турских, хорда, Под ловором љепшим Вардар гледа на те! Беже! Шенлук чини!... Уз наше гранате, Нека јекне твоја кубурлија горда! „Српски Књижевни Гласник". Иво Ћипико У в о з у Станица „Зибевче". Напис турски и француски. Читам: „Ооиапе СЖотапе^. До јуче Турска, а данас прелаз у најновију Србију. Граница већ не постоји, и моја памет брише међу што дијељаше једну њиву, исте крви, у два дела. Предамном простире се широко, пространо, већином необрађено поље оивичено брежуљцима на чијим стрминама и падинама у сунцу одбљескују беле куће, села и заселци. Пусто поље по коме, по негде, као мрље, виде се шумарци бакарасте, јесење боје и по које пожутело дрво и; између шиљастих јабланова, на ретко расута агинска имања, а по висовима, беле осамљене, порушене турске карауле. Воз иде полако: Поред пруге неки сељак оре земљу. Сам, погнут, мирно иде за воловима, и не осврће се на воз. У около, изнад пруге, по пољу, нигде никога. Пругу чувају војничке страже. Воз уђе у станицу „Бујановце". Ту ће дуго да чека на укрштавања. На станици неколико зва-

Српска артиљерија у офанзиви на Новацима

ничника и војника. Око станице разбацане турске хартије: протоколи, књиге, билете. Пред станицом на клупи седи један виши официр — болестан сунча се... У малој башти, иза станице, миришући гине јесење цвеће — цвеће црвено као врела крв... У цвећу једна кокош чепрка. — Гле је! — опази неки војник. — Држ' је — повикаше у један глас други. На неколико корачаја даље од станице скупила се гомила војника и гледа у земљу. Пођем тамо. Угледавши крв на влажноме стрмишту, устукнух. Неки војник насмија се: — Ни бриге те, не плашисе! — вели — мртав је. Малочас прије ту га сахранисмо. И безбрижно прича друговима. — Тога Арнаутина ухватисмо са оружјем, два дана окршаја. Рекоше за њ наши сељаци, да је био бјесан. Из шумарка испадаше на наше и бјежаше. Али га најпосле шчепасмо. И везан шкргуће зубима, и гризе, гдје дохвати; док један од наши не окиде... и сад те је!... Па кретом пушке потврди смрт. Воз крене. Гледам, како се у некоме арнаутскоме селу још пуши запаљена кућа; у

ведру дану дим се тек назире. Залазећи даље, војничка је стража чешћа; појављују се и сури шатори. Око њих трећи позив чучи око ватре. — Трећи позив се гости — неко опази. — Поједоше све летеће... И збиља, поред шатора види се сила перја. Воз једнако застајкује. Не могу да се снађем. Је ли ово јава или сан. Буни ме војска и турски написи на станицама. Чини ми се да се враћам у хтару своју кућу: али још нисам сигуран. Лане хтедох да пођем да видим Стару Србију, а данас у најновијој; кад се будем врнуо ићи ћу у стару. Смирај сунца затекао ме је у Табановцима. Табановци — помислих — и велики осјећај поноса обузе ми душу. Овдје је почетак поља, где српска војска побједи турску силу, овде почимље пропаст Турске Империје! Ово је ново, весело српско Косово — Косово по чијем пољу већ су крстови посијани: ту мало даље од станице наши су сахрањени... А поред тих крстова живот, ужурбаност и врева. Неке од наших коморџија видим у новим турским шињелима. Чујем гласове: — Воз неће даље, ту ће да преноћи... — Где да преноћиш?