Илустрована ратна кроника

Стр. 18§.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 22.

ШР паз 8 I к N <з N '6 в џ % I N

®ш(|1

^"- . ; ' Џл

и

Црногорска војска улази у ГТећ

паша, одбив[ни Грке код КаЈалара, кренуо у правцу Ресна одмах по повратку у Битољу. Он је имао свој корпус и одред Арбанаса под командом Ниазибеја. Битка код Прилепа Владимир Младеновић, редов из XVI пука, који је учествовао у борби код града Прилепа, као рањеник доносен у београдску болницу војне академије прича једном ратном дописнику ово: - Могу вам рећи господине, да такав окршај ни у сну човек не би могао видети. Ја сам се борио код код Куманова, али вас уверавам, да је битка пред Прилипом била страшнија и крвавија. Пред Кумановом сам видио 5—6000 мртвих војника. Ипак држим, да је битка била по нас Србе мање страшна од битке код Прилепа. Нашој војсци било је јако отешчано кретање усљед планинског земљишта и за то, што артиљерија није могла да се приближи непријатељу. Ја сам прости човек, али мислим, да могу погодити, зашто смо ми Срби ипак победили. Зато, што нисмо ми жалили своје животе. Ми смо јурили напред предвођени својим храбри . официрима, који су увек

УМ1У

ишли први, пред војском. Мој командир је био пред четом. Оннас је соколио: „Напред браћо, ено куле Краљевића Марка!" И ми смо ! јурили без премишљања, журно. При последњем јуришу пред Прилипом ја сам рањен у десну ногу. Одмах до мене пао је поручник Бабовић. Затим су нас изнели из боја а за пола сата чуо сам, да је Прилип пао у наше руке. Други рањеник Обрен Филиповић из VI пешадијског пука, који је такође учествовао у битци код Прилипа, прича нарочито интересантно. И он вели, да је битка пред Прилипом била врло тешка и опасна. Да видиш господине, шта је самном било и како сам ја допануа рана. Знаш, мој командир г. Александар Каралић, врло строг човек и у часу плане. Јурили ми Турке цео дап и мени се, знаш, наједанпут разопути опанак. Ја се сагнем, да га удесим, док ти командир викну: „Напред Обрене, иначе ћу ти сад сручити куршум у чело. Зар ти да ме осрамотиш ! ? Их, кад ми то рече. а мени удари крв у образе. А ма зар мени тако шта да рекне ; мени, који сам се борио као лав! Зато брзо скочим напред, двадесет метарапред чету. Био сам љут као жеравица. Јурнусмо, повикасмо „Ура!" Турци беже, али пуцају. Мене наједанпут

штрецну нешто - у руку. Погледам, крв је јурила, био сам рањен. У том јуришу рањен је и мој командир. Један поручник прича даље Обрен нарочито је показао много храбрости. За њим су војници радо јурили у окршај, јер је војнике непрестано соколио овим речима: „Напред, браћо! ко не ће да гине, ево нека ме одмах убије, па нека иде, куда му је драго. Напред јунаци, да нас не пљују браћа, када се будемо вратиЛи у отаџбину!" 0 страшној бици на „Бакарном Гумну" замољен је био г. Миладин Масаловић, пуковник, који лежи рањен у санаторијуму војне академије да саопћи колико може о борбама вођеним око Прилипа. Ја вам могу само толико саопштити, рече, у колико је мој пук дјејствовао. Видите, каракхеристика данашњег бојишта је у ломе, што су све веће вароши у равници, опкољене једнимланцем планинским. Тако имамо случај са Велесом, па и ПрилАп, Битољ и т. д. То су обично најопаснија места за војску која наступа. У овом случају ми смо имали два пута ту незгоду: једну при уласку у Прилип, једну при изласку, јер један планински венац иде око самог Прилипа. Пут је, велим, врло неповољан за нас био. Ипак требало је ићи напријед, требало је заузети Прилип. Највећа борба је била код карауле Присат. То је код Кичева, али ваљало је проћи кроз једну клисуру од самога мрамора. Кроз ту клисуру било је тешко проћи стога, што су Турци заузели висове. Није било другог пута заартилерију и кола. Тај вис мери 1450 метара. Такав је положај, да ту двеста војника са доста муниције могу више него једну дивизију да сузбију и да је побију. И сувише нам је био тежак положај. Ми смо се борили ту скоро три и по дана, док нисмо очистили Турке. У варош смо ушли с музиком. Војска је била неописиво одушевљена. Ја сам одмах постао командант места. Отишао сам у беледију (опћину), сазвао сам суд и прваке Србе, Бугаре и Турке. 06јаснио сам им ново стање и саопштио им потребне наредбе. Турцисе нису противили. Они су ме мирно саслушали и реко1пе: „Земан је'такав дошао. Ми Османлије владали смо 600 година, сад је дојпло ваше царство". На 5 6 километара од Прилипа налази се још једна греда венац планински, «оји се зове „Бакарно Гумно" (по предању бакарни рудник Краљевића Марка). Ту су били положаји такођер одлични за Турке. Природна" утврђења, којима човечја рука није могла ништа више