Илустрована ратна кроника

Св. 22,

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 181.

■ л . ■ ■ ..■■'"■ ■■. 'Ш ■■-.'"■■

'V / ~Л ' V- 4? ! - "Ч !

1а Оделење музике б."пука у Струмици -Македонија

да дода. Ми смо се налазили у једној пространој и чистој равници, без икаква заклона. Мој пук јо био лево од пута према Гумну, а десно VI. пук. Та два пука су и издржала ту сграшну битку. Положаји турски, то су била утврђења, понављам вам, да се бол>а не би могла ни пои<елети. Турци су нас могли избројати, а ми ни једног нисмо могли видети. Била је крвава борба, али имамало мртвих,. рањених је .много. Кад смо заузели положаје онда су Турци, нагрнули равницом Битољу. Тада су они ужасно страдали. ја нисам био твмо преко Гумна, јер сам био већ рањен, али они, који су тамо ишли, веле да су наилазили преко турских лешева. Рањен самјош испред Гумна. Сви војници су лежали и пуцали, само сам ја стајао. Да сам случајно лежао или клечао, добио бих куршум у груди или главу. Овако скоро ћу да им се вратим. Арбанасие прилине, Др. Нико Жупанић, Словенац, кустос Народног Музеја у Београду и угледни научник написао је леп чланак о српско - арбанаском питању. Чланак се осврће и на политичку страну овог питања, но ми ћемо овде изнети само стварна разлагања, која гласе : „У политичко-географском погледу Албанију сачињавају два вилајета: скадарски и јањински, који скупа немају ни 800.000 становника. У погледу националитета њено је становништво нехомогено, јер броји 110.000 Грка, готово исти број Цинцара (Влаха) и око 10.000 Словена, тако да у језиковном погледу једва остаје по милиона Арбанаса, који треба да састављају и уђу у састав самосталне арбанашке државе. С погледом 'на вероисповест влада јбш већа хетерогеност. Тако има 335.956 римокатолика и православних, даље 362.311 муслимана и 3430 Жидова. Што се тиче пак гравитирања у националнокултурном погледу, у јужној Албанији станују Грци и православни, који су, ако не по језику, оно у културном погледу потпуно прецизирали и ову. област, коју је Грчка ве~ћ посела, и из ових разлога с правом претендује, да је анектира, она би напустила само оружаном силом нагнала на повлачење. Онај остатак од 400.000 Арбанаса, који би био остао за образовање арбанашке државе, у већини су муслимани, а тек мањим делом католичке вероисповести и на тај би начин новообразована арбанашка аутономна Албанија била једна нова муслиманска држава у свету, што за данашњу културу у Европи

и њене идеале представља један анахронизам. Ако се овај верски моменат још мало дубље узме у обзир, јасно је, да Арнаути муслимани на оваквом културном нивоу, на каквом данас стоје, никако не би могли поднети равноправност са Хришћанима. Међутим при својој бројној и економској надмоћности над овима они не би били у стању свој престиж вазда и одржати, што би опет при познатој дивљини и необузданости Арнаута морао бити осетан притисак за Хришћане. Најзад, ако би се у начелу чак и допустило образовање аутономне Албаније, настаје питање, коби у дело привео, ко би реализовао ту организацију. Арнаутска су племена навикнута на примитиван необуздан и пустолован живот, уживајући пуну неодговорност за своје поступке и не цајући „ни Богу божије ни цару царево". Ко бихтео, да организује Арбанасе, научи их реду и дисциплинк, нагнао их на поштовање закона и туђе својине, тавав би реформатор наравно прво и прво морао разоружати Арбанасе. Влада пак, која би то требалада изведе, морала биимати на расположењу велику и јаку војску, која би требала не само да успостави ред, него и да га чува и годинама буде десна рука цивилним властима. Међутим, где је Албанији та војска? Изкогасе албанског елемента може образовати једно тело, коме може бити поверена на чување лична и имовна безбедност држављана? Нека нам је допуштена само једна паралела. Далиће сеонај,који се дави у мочвари, сам ишчупати, или му треба неко други да га спасе? Тако стоји и с Албанијом. Данас Арбанаси представљају са-

мо скуп Језиковно сродних племена, која немдју никакве традиције о заједничкој прошлости, ни културној ни политичкој. Будући без осећања, да су кадгод у прошлости творили нацију, како ће је моћи у садашњости и будућности творити ? Национализам резултира из историјске и културне прошлости, као последица из узрока. И онда, кад така једна нација изгуби своју политичку самосталност, и њена држава буде потпуно раскомадана, живи њена традиција, одржавајући јединство националног духа и подржавајући наду на уједињење и самосталност. Таквана пр. традиција живи и данас усрпском народу, у свом његовом пространству, - она га позива на уједињење и даје му снагу, да своју традиционалну тежњу реализује т. ј. да поново постане оно, што је некада био, да рестаурира своју стару државу и величину. Рекосмо, да Арбанаси данас представљају само скуп језиковно сродних племена. У погледу језика, међутим, они се „деле на две језиковне групе, на Тоске и Геге, који се мећусобно готово и не разумеју, као што тврди Маураматис, добар познавалац Арбанаса, и к томе додаје, да су и несимпатични једни другима. Такође немају заједнички књижевни језик и правопис, већ само покушаје у разним дијалектима и на пет разних азбука. Тек пре 4 године изашла је у Бечу граматика арбанашког језика у којој њен аутор, Пекмези, прави покушај са заједничким књижевним језиком, који би био приступачан и Гегима и Тоскима. На тај начин Албанцима оскудевају оне особине, без којих се не може говорити о једној нацији. Најзад мора доћи у обзир јошје-