Илустрована ратна кроника

Стр. 216.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 26.

Српске војводе и комитске чете у српско-турском рату 1912. године

„Тако ћемо саградити града. „Но јел', браћо, Божја вјера тарда, „Да ни један љуби не докаже, „Већ на срећу да им оставимо; „Која сутра на Бојану дође ?" И ту божју вјеру зададоше, Да ни један љуби не докаже, У том их је ноћца застанула, Отидоше у бијеле дворе, Вечераше господску вечеру, Оде сваки с љубом у ложницу. Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, Те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо; Немој сутра на Бојани доћи „Ни донијет' ручак мајсторима, „Јер "ћеш своју изгубити главу. „Зидаће те кули у темеља". И Угљеша вјеру погазио, 1 И он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се, вјерна моја љубо! „Не мој сутра на Бојану доћи „Ни донијет' мајсторима ручак, „Јера хоћеш млада погинути, „Зидаће те кули у темеља!" Млади Гојко вјеру не погази, И он својој љуби не доказа. Кад у јутро јутро освануло, Поранише три Мрљавчевића; Отидоше на град на Бојану, Земан дође да се носи ручак, А редак је госпођи краљици, Она оде својој јетрвице! Јетрвици љуби Угљешиној: „Чу ли мене, моја јетрвице! „Нешто ме је забољела глава, „Тебе здравље! пребољет' не могу, „Но понеси мајсторима ручак". Говорила љуба угљешина: „0 јетрво, госпође краљице! „Нешто мене забољела рука. „Тебе здравље! пробољет' не могу, „Већ ти збори млађој јетрвици. Она оде млађој јетрвици:

„Јетрвице, млада Гојковице; „Нешто ме је забољела глава, „Тебе здравље! пребољет' не могу, „Но однеси мајсторима ручак". Ал' говори Гојковица млада: „Чу ли, нано, госпођо краљице! „Ја сам рада тебе послужати, „Но ми лудо чедо некупато, „А бијело платно неиспрато". Вели њојзи госпођа краљица: „Иди", каже, моја јетрвице, „Те однеси масторима ручак, „Ја ћу твоје изапрати платно, „А јетрва чедо окупати." Нема шта ће Гојковица млада, • Већ понесе мајсторима ручак. Кад је била на воду Бојану, Угледа је Мрљавчевић Гојко, Јунаку се срце ражалило, Жао му је љубе вијернице, Жао му је чеда у кол'јевци, Ђе остаде од мјесеца дана, Иа низ лице сузе просипаше; Угледа га танана невјеста, Кротко ходи, док до њега приђе Кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару! „Те ти рониш сузе низ образе ?" Ал' говори Мрљавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо! „Имао сам од злата јабуку, „Па ми данас паде у Бојану, „Те је жалим, прегорет не могу." Не сјећа се танана невјеста, Но бесједи своме господару: „Моли Бога ти за твоје здравље „А салићеш и бољу јабуку." Тад јунаку грђе жао било, Па на страну одвратио главу Не шће више ни гледати љубу; А дођоше два Мрљавчевића, Два ђевера гојковице младе, Узеше је за бијеле руке, Поведоше у град да уграде, Подвикнуше Рада неимара,

Раде викну до триста мајстора, Ал' се смије танана невјеста, Она мисли да је шале ради; Турише је у град угређиват'. Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до кољена, Још се смије танана невјеста. Још се нада, да је шале ради. Оборише до триста мајстора, Оборише дрвље и камење, Узидаше дори до појаса, Тад' отежа дрвље и камење, Онда виђе, што ју јадну нађе, Љуто писну, како љута гуја, Па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме ако Бога знате! „Узидати младу и зелену". То се моли, ал' јој не помаже; Јер ђевери у њу и не гледе. Тад' се прође срама и зазора, Паке моли свога господара: „Не дај мене, добри господару! „Да ме младу у град узидају, „Но ти прати мојој старој мајци, „Моја мајка има доста блага, „Нек ти купи роба ал' робињу, „Те зидајте кули у темеља". То се моли, но јој не помаже. А кад виђе танана невјеста, Да јој више молба не помаже, Тад' се моли Раду неимару: „Богом браде, Раде неимаре! „Остави ми прозор на дојкама, „Истури ми моје бјеле дојке, „Каде дође мој нејаки Јово, „Када дође, да подоји дојке". То је Раде за братство примио, Остави јој прозор на дојкама, Па јој дојке у поље истури, Када дође нејаки Јоване, Када дође, да подоји дојке. Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре! „Остави ми прозор на очима, „Да ја гледам на бијелу двору, „Кад ће мене Јова доносити „И ка двору опет односити". И то Раде за братство примио, Остави јој прозор на очима, Те да гледа ка бијелу двору, Када ће јој Јова доносити И ка двору опет односити. И тако је у град уградише, Па доносе чедо у кол'јевци Те га доји за неђељу дана, По неђељи изгубила гласа; Ал' ђетету онђе иде рана, Дојише га за годину цана. Како таде, тако и остаде, Да и данас онђе иде рана Зарад' чуда, и зарад' лијека, Која жена не има млијека. УНИШТЕНЕ ТУРСКЕ ВОЈСКЕ Пад Киркилисе (Свршетак.) На 22. мислило је заповедништво, да је тако далеко, да може почети с офанзивом. За