Илустрована ратна кроника

Св. 26.

Стр. 215.

ватром. А далеко тамо преко Дринче тутњело је тако, као да се из даљине приближује олуја. То је зетски одред црногорске војске неустрашиво наваљивао на Бардањол, ускачући у тврде шанчеве непријатељске и бајонетом крчећи себи пролаз. У нашем одреду био је као подофицир неки 3 е к а, свршени правник, писар судски. Тих и кротак младић, омиљен код свију нас. Нарочито смо га вољели због његовог пјевања. Пјевао је лијепо, заношљиво и с необичним осјећајем._ Као да га сад гледам: Завали главу назад, мало зажмури и онда пусти глас. Пјевао је као славуј. Милина га је било слушати. А није се, као обично други, дао много да моли. Као из појаса да је вади. Само му се каже: „Хајде, Зеко, једну!" а он већ запјева. И не треба много, па да сви, крај пјесме његове, заборавимо на све. А био је за пјесму оран кад год нам се прохтјело. Крај њега пропјевамо сви, и ако нам често до пјесме није било. То је оно, што се каже: и гладан да га слушаш! А ми смо крај његове пјесме заборављали и на жеђ, и на глад, и на неиспаваност, и на умор, и на — све! Док не запјева, и покисли и премрзли и жедни и гладни и уморни и утучени, а кад запјева, све као да је руком понесено и заборавимо на све!.. Колико нам је тај човјек ваљао, то се не да исказати. Прочитајте Змајеву пјесму „Пјесма о пјесми", па ћете у неколико схватити. Он нас је пјесмом својом душевно уздизао. Иако до голе коже покисли, до сржи костију премрзли, од силних напора малаксали, довољно је било само да он запјева, да брво заборавимо на све то и да заједно с њиме запјевамо, не осврћући се ни гдје смо ни како смо. Али док је он био тако необично омиљен код свију нас, дотле је, не знамо како, врло рђаво стајао код свога мајора. С њиме је имао неприлике још у мирно доба. Изводио га је и на рапорт. Било је тако, да се готово нијесу могли очима да гледају. Па ипак он противу тога није никад роптао, нити се када коме о томе жа лио. Трпељиво је сносио стојичком мирноћом, која га није никад напуштала, онако исто као што ни он пјесму није никад напуштао.... Као и ми сви, и Зека је био при овом наступању према Брдици у првим редовима. Миран и пр^себан као и увиЈек. По команди је прилегао земљи, усправљао се, наступао, опет се усправљао, не одмичући од чете своје и тачно извршавајући наредбе свога официра. Што смо се непријатељу прибли-

жавали више, ватра непријатељска била је све већа и јача. Час по па нас је захватила... У тренутку, када смо убрзали наступање, пао је мајор крвљу обливен. Био је тешко рањен. Требало га је из бојне линије изнијети и предати санитарима. Али свако је гледао пред собом и нико се не покрену да рањеном мајору прискочи у помоћ. Под јаком непријатељском ватром свако се стара о себи. Али Зека се одвоји и ту. Као што се није освртао но своје затегнуте односе с мајором, није се освртао ни на непријатељску ватру, него је пришао рањеном мајору, упртио га и понио из бојне линије. Наш се поглед отиснуо за њим и ми смо га видјели, какојако погнут носи рањеног мајора, одмичући од нас. На стотину метара застао је, да се одмори и спусито је рањеног мајора на земљу крај себе. У томе тренутку непријатељски топ ударио је посред њих. Рањеног мајора разнио је свега. Зеки је понио цијелу десну страну тијела, која је била погнута према рањеном мајору. Видјели смо, како је по земљи пао, али се напорно подиже и полако погледа око себе као човјек, који се буди из тешкога сна и са укоченим очима према нама запјева. Пјевао је његову најомиљенију пјесму, пјесму, којом нас је тако често разгаљивао и душевно подизао: Мој јаблане, шири гране Прави дебљи хлад, Нека ми се нахлађује Мој ђидија млад.. Сваког дана код јаблана Момче хладује, Сваке ноћи у самоћи Цура тугује.

Нек хладује, нек тугује Ц'јелу иоћ и дан, А у јесен нека дође Мени на диван. Ми смо сви били као електризовани. Као на команду застали смо и упрли поглед на њега. Глас му је подрхтавао и све слабији био. Гасио се као што се и његов живот гасио. И онда је мртав пао. Умро је с песмом на уснама.. Нама су очи биле пуне суза и свом жестином смо навалили на н 9 пријагеља, да осветимо смрт нашег доброг и никад незаборављеног друга. И до тадасмо се борили неустрашиво, али тога дана борили смо со као лавови. Зекино издисање лебдило нам је пред очима, а у ушима нам је једнако звонило оно сентиментално и неизмјерно осјећајно: „Мој јаблане...." Ужичани на мору (Из београдске „Политике") Солун, 25. марта Грдили сте ме, чуо сам, много, што вам се у првој половини овога рата никако нисам јављао. Нисте имали право: није се тада, за време правог ратовања, имало времена ни за много прече ствари него него што је дописивање новинама, а кад је настало примирје, онда нисам имао о чему да вам пишем. Да нисте имали право, доказ вам је, ево,иово: тек је за трупе, с којима сам и ја, отпочео нов период рата,

Пијачни дан у Битољу