Илустрована ратна кроника

Св. 34.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 277.

Једна задружна И те ноћи спавали смо мирно, Јер никога нико није дирн'о. Сутра рано ми смо уранили, Умили се и Богу молили. Тада Глишић, наш командант главни, Он поведе свој пук седми, славни, Испод села Нагорича Стара, Где се прва армија одмара. Кад је било око десет сати, Поче пуста киша да нас млати, Киша иде, к'о из кабла лије, Ал' то ништа за Србина није. Зачула се нека силна хука, Од нашега баш седмога пука: Напред, браћо, ко је за слободу, Да помогне своме милом роду. Кренусмо се нашем противнику, Јер чујемо пуцњаву велику. Заузесмо позиције наше, А Турци нам лепе мете даше; Све од тела и турског одела, Од војника и од коњаника. Србин бије, ни бриге га није, Смрт га гледа он се на њу смије. Ал' да видиш имадосмо муку: Не могоше топове д' извуку.

породица у Србији. Турчин бије са свакоје стране, Не би ли нам зад'о какве ране. Шрапнел пишти а зуји граната, А ја вичем мога милог брата: Напред брате, у томе је спас, Нек Србија чује и наш глас. Десетар сам у првоме воду, Па ухватих, браћо, лепу згоду; Десетари у клечећем ставу, Који ништа не маре за главу. Официри наши много вреду, Они с нама стојиду у реду. Официри од седмога пука, За Србију беху десна рука. Турско зрно далеко надмаши, Нико нема да с од њега плаши; Али турска граната нас бије, Опет ништа за Србина није, Тако стало до два сата ноћи, Кад ће нама топџија помоћц. Месечина сија на све стране, А тобџије наше само пале. Сада бсрба отпочела нова, Наш тобџија не истура метак, Док Турака не згоди десетак. Турчин не зна сад за себе више,