Илустрована ратна кроника

Стр. 276.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 34.

С Бардањола сам довезао — Зар вас не убише, пита да и би! два брата рањена и на Груди ме по њемачки. шећи се. нађох дра Копешара. — Да сам што ваљао, мож- „Обзор".

одговорих му смје-

Л. Р.

Песма рањеника Велимира Рафаиловића из Баћевца поднаредника VII пука Краља Петра I. (рањенога код Куманова).

Ој Србијо, моја земљо мила, У теби се слобода развила, Баш у подне петога октобра, Сваки војник своју пушку проба. Кад нам стиже депеша од Краља, Да нам сутра ударити ваља, На Турчина и на турску силу, Избавити нашу браћу милу. Кад нам Глишић наредбу прочита, А ја мога друга одмах пита': Видиш, друже, шта нам овде пише, Да Турчину не дамо да дише, Да терамо њега преко мора, Нашој браћи нек осване зора! Зора свиће јоште сунца нема, А чета се на полазак спрема; Кад сам пош'о, помолих се Богу, Да војујем Краљу и свом роду! За свог Краља, Отаџбину милу, То је дужност сваком српском сину, Кад смо, браћо, на границу стигли, Заставу смо седмог пука вид'ли; Ту командант седмог пука беше, И Краљеву наредбу донеше; Наредбу нам опет прочиташе А и правац седмог пука даше: Нека иде право Куманову, Ту ће Србин себи стећи славу. Кад смо ишли ми кроз српска села, Жене, деца, видимо весела, Све изашло да очима види, Да се Србин Турчина не стиди; И да Србин не жали умрети, Само своју браћу да освети. Ето, тако, ишли смо до подне, Да видимо шта ће бити овде. На једноме узвишеном вису, Турака је хиљаду близу. Када наши топови почеше А Турчин се иза врата чеше; Сад он види да то није шала, Само пита да л' му оста глава.

Па бегају као неке жене, А ја мислим: што не чекаш мене, Да ти кажем кол'ко Србин вреди, Кад устреба и живот не штеди, Јер сам, браћо, ја чуо одавно: Благо оном који умре славно. У том, браћо, дође нам и вече, Кад командант батаљона рече: Командиру те четврте чете: Са свих страна нама Турци прета, Твоју чету на предстражу води, А ми ћемо спават' у слободи. Сад командир чету распореди, Да он види кол'ко који вреди. Чету баци у стражарском низу, Те да није код бивака близу.Ј Сам остаде мој командир смели, И он мени сад овако вели: Велимире, дајем ти на вољу, Да ми сву ноћ идеш у патролу. Пет сам пута обиш'о предстражу, Само да ми стражари докажу: Сву ноћ беше у потпуном реду, Пошто Турци ударит' не смеду. Ето, браћо, то је било ноћу, Зато вама ја причати хоћу: Кад је сутра освануо данак, А ја добро притегнем опанак, Па ја будим мога командира: Устај, брате, нисам жељан мира, Већ д' идемо да гонимо Турке, Који секу нашој браћи руке, Сад одатле кренусмо се право, Све је живо, весело и здраво, Другог дана, осмога октобра, Никаква се не удеси борба, И тог дана сви смо били здраво, Док стигосмо на Челопек право, Ту смо стигли баш у сато вече, Кад командант седмог пука рече: Браћо моја, сад се одморите, Ал' се прво лебом поткрепите,