Илустрована ратна кроника

Св. 36.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 291.

Тако краљу књигу окитио, Оде књига у српско Приморје, За дан за два кроз Елбасан прође, За неђељу Дукљи земљи славној, На кољено краљу Владимиру. Мудар бјеше краљу Владимире, Књигу штије ал крст не прихвата, Већ улаку вако проговара: „Поздрави ми мога милог шура, Да му примам братсво и причешће, Ал му златна крста не прихватам, Ни пак вјеру на варљиву злату. Није вјера ни сребро ни злато, Па ни златни крсти од Олтара; Спаситељ нам гријех не искупи Ни на златну крсту ни сребрну Већ дрвену крсту од кедрове. Ако му је вјера од истине, Нек пашаље крста кедровога Што га носи под панц'јером, краљу, И нек пошље оридског владику, И тридесет светих испосника И сувише свето Јеванђеље На ком ће се шуро заклијети И Христовом вјером притврдити!" Тако краљу одговора даде. Оде улак с крстом злаћенијем, А кад стиже краљу бугарскоме, Све по реду прича и казује. Кад то зачу од Бугарске краљу, Грохотом се бјеше насмијао, Скиде с груди свето знаменије Пак га посла краљу Србинскоме, И посла му триест испосника, И владику од Орида града И још даде свето Јеванђеље И Христово име од заклетве. Дигоше се оци испосници, А кад до'ше Скадру на помолу, Запјеваше песме божанствене, Иставише мошти и иконе, Разавише црквене барјаке, И крстове света знаменија. Пред двором их дочекао краљу, Пак он клече на земљицу црну, Пред моштима метанија гради И прихвати крста кедровога, Пак се диже кули у вајате, На се тури краљско одијело: Свилен калпак, од злата челенку, Поткићену низом од бисера, На плећима кадифли доламу, Опточену златом и алемом, Око паса појас од бисера, 0 појасу мача обојудна, А руке копље позлаћено. Када краљу сиђе низ чардаке, Заблиста се соко од Приморја Ко јутарње кроз горицу сунце. Но да видиш мио побратиме, Истом краљу крста прихватио, Кад допаде госпођа краљица, Вјерна љуба краља Владимира. Како љуба краљу приступила Скута му се млада прихватила: »Не ид' краљу у земљу Бугарску, Не ид' краљу цару бугарскоме! —

Ђе си чуо вјере у Бугара, Превјериће узеће ти главу!" Ал да видиш краља честитога, Вјерну љубу благо отклањаше, Пак овако њојзи одговара: „Ој, Косаро, од Приморја госпо, Немој љубо душе гријешити, Ако не бих шуру свјеровао, Ја вјерујем крсту и заклетви И свијетлој књизи Јеванђељу И сладици од Охрида града И клетвама светих испосника!" Тако краљу љубу сјетоваше, Пак изађе кули на калдрму И појаха хата големога, Оде краљу преко Елбасана Кано голуб преко мора сиња. Јездио је три бијела дана, А кад стиже Преспи на домаку И пресвету цркву угледао, Он не иде двору краљевоме Већ бијелој крај језера цркви. Бјесна коња онђе разјахао, Отпасао мача зеленога, Копље златно пред цркву полаже, Јера души, брате, не пристоји Под оружјем да пред Бога ступи. Уђе краљу у бијелу цркву, Обазрје се десно и лијево, Пак погледа у столове царске Не би л' ђегод шура угледао И бугарске кане и кагане. Ал у цркви нигдје никог нема Разма крста и кандила свјетлих И онијех божјих угодника Што им лица из икона свјетле. Зачуди се од Приморја краљу, Зачуди се и мучно му бјеше, Виђе ђе је лудо свјеровао И невјери братство прихватио. Мисли краљу, што ће и како ће ? Пак он узе свето распјатије, С часним крстом ка олтару ступа. Истом, краљу, крста прихватио А саме се двери расклопише. Задиви се Владимире краљу, Маши оком на часну трапезу,

Ал пред њоме свети испосниче, Стоји стари на краља погледа. Очи светле кахно Јутро благо, Мјесто оних златнијех одежда У косе се умотао сједе; У руци му палица чобанска, А у другој Пут'јер од Причести, Позна краљу своје Крсно Име, Крсно Име светитељ Јована, Пак он смјерно ка Олтару ступа, Пред Светијем кољена повија, Челом таче до земљице црне; А с Олтара Свети проговара: „Мио сине, Владимире краљу", Вјера братска довела те амо, Вјера братска небо додјељује, Невјернику земљу и гријехе. Но приступи и причести душу, Ваља теби са мном путовати И невјерни свијет оставити; У цркву си ко краљ уљегао, Из цркве ћеш мученик изићи!" Прекрсти се један српски краљу, Прекрсти се и Бога помјену, Пак Светоме смјерно приступио И Причешћу душу оросио. Поклони се Крсту и Трапези, Светитељу обје љуби руке, Пак излази цркви на калдрму. Ал да видиш краља бугарскога Кад Владимир светом храму дође! Колико се крвник срадовао, Од софре је скоком устануо И гостима живо покликнуо: „Благо мени јутрос до вијека, Ђе надмудрих краља Владимира! Србин луду донио је главу, Јутрос ћу је узет са рамена!" Краљ покликну Асана привикну, Диж<? Асан двадесет Татара И сувише краљева џелата, Пак полеће цркви крај језера. Истом Асан цркви допануо А краљ стаде цркви на вратима; У руци му свето Јеванђеље,