Илустрована ратна кроника

Св. 36.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 295.

за кување чаја; кад га упитам: што ће ти то, он одговори: „дошао Вожи поднаредник рођак из 17 пука па би да га угости чајем". „Узми, узми," убрзам ја. Све могуће флаше пивске, винске ила минералне воде пресецају тарући канапом по једном месту па кад га загреју кану воду и она прска целим кругом и одваја горњи ужи део. Тако добивене чаше служе војницима за чај, и то стављају пред госта; они пију као домаћини из лимених судова начињених од кутија у којима је била конзерва (коју они зову козерија.) Па и официри се посећују; без тога чини ми се не би се ни могло издржати у опсађивању. Мој је логор некако крај пута и на средокрађи; сви се ту стичу и скупљају. Сваки путник намерник наврати к мени и пита може ли преноћити? Моји су стални гости или боље рећи посетиоци редакције „Какарић" ови: Станиша Симић, др. Боривоје Бераха, др. Мијај" ло Петровић, др. Милошевић, др. Св. Стефановић, др. Андра Врвић, артилер. потпуковник, Милан Павловић, пешадијски мајор Васа Маџаревић, пешадиски капетан Јеромир Феликс, инжињер, капетан Ђорђе Јорговић, артилер. поручник Милић, др. Тулије Депра, марвени лекар; инжињер. капетан Јоакимовић и Недељковић, инжињерски поручник Д. Ђорђевић и коњички др. Којић, и т. д. Редакција наша начињена је од самог лаког материјала, зидови су јој од грања и паше. покривена је пашом и кровином, Широка је и дугачка 172 до 2 метра, а толико је и висока. На средини је шарен сто начињен од шареног поклопца са неког сандука арбанашке младе из села Бушата; около стола пружају се обичне непокретне клупе. На столу је клепетуша, четвртаста необично проста, зову је чактар. То је сав намештај редакције „Какари." На столу су растурене тазе новине пре 15 до 20 дана. Ту је наше зборно ме-

место. Ту долазе и новинари по позиву Јаша Томић, уредник новосадске „Заставе" и Милан Чемерикић дописник „Руског Слова." Прво је кад се нидимо да се упитамо шта има ново, па потом долазе размишљања и дискусија о великој политици, нагађање. Редакција добива и телеграфске извештаје Кор. бироа. По том се наша размишљања допуњују и критикују, пређе се у шалу, па у вајкање и растуримо се. Они одлазе и позивају у госте. Како сам у логору крај пута то ми често навраћају и путници пролазници понајвише црногорски војници. Тако је Свратио др. Гргић, сестрић Пупинов, др. Илија Вулановић; свршени правник Влад. Поповић; Јован Ђурашковић и т. д. По неко остане и да преноћи. У таком случају одмах подижем нове куће, за једног, двојицу или више њих. Позовем наредника и наредим му, да се ту и ту подиже кућа за толико и толико лица. Војници за трен ока укрсте прутове, гране, набацају пашу и сено. Наскоро кућа је готова и ја одведем и покажем му где ће преноћити. Тако у логору ничу нове грађевине. Тако сам подигао кућу ЈашиТ омићу, новинару, адвокату др. Васи Јовановићу и њиховом сапутнику комити студенту Војовићу; црногорским војницима: М. Стојановићу, студенту права и Мирку Вукановићу, студенту Уметничке Академије. Како гости оду, куће се руше, а грађа се оставља за друге прилике. Дринска Дивизија 11. позива и Алтански Одред били су до сада саставни делови приморских трупа, које су опет припадале III Армији. Саца су ове трупе изашле из састава 111. Армије и ушле су у састав Приморског Корпуса. Камандант 111 Армије генерал г. Божа Јанковић растао се је са поменутим трупама наредбом у којој су биле поред другога и ове речи: „На растанку с вама јунаци,

ја вам, топло захваљујем на вашим досадашњим јуначким делима, на вашим витешким подвизима, на вашимзначајним ратним успесима. Ја нећу овде да набрајам сва она јуначка дела и успехе, који су вашим садејством остварени, јер би то било врло дуго; довољно је да поменем само оно што ће увек као алем камен блистати на златним листовима српске повеснице. Поменућу само то, да се ви јунаци, пошто сте окајали петвековно тужно, а сада тако весело, и славно наше Косово пошто сте јуначки осветили цара Лазара, Обилића, Југ Богдана и сто хиљада њихових јунака, ви сте јунаци, победоносне наше заставе неодољиво и силно као олуј пронели кроз до сада непролазне кршеве у гудуре арбанашке и као гром сте пали на приморје српског сињег мора доносећи и њему слободу и светлост. Ваш поход кроз Албанију и излазак на сиње Јадранско море равна се са најславнијим биткама вашим у овоме рату пуном успеха и славе, а ваше узоре и јунаштво у нападима на Скадар дело је коме ће се дивити и најдоцниЈа покољења и које ће имати засебно место у историји овога рата". Већ неколико дана како лије киша као из кабла; не меже човек главу помолити из шатора и земунице. Ова киша учинила је те вам написах овај допис. На завршетку не могу, а да вам не споменем да сам га непрестано писао у шатору и на колену. 28. Марта 1913. год. Бран. Б. Тодоровић. П Р И Л Е П (Свршетак). Ја сам са задовољством слушао једног Прилепчанина, који је са сузннм очима од радости причао о томе, како су му српски ећими спасли жену, која је услед неправилног по рођаја требала да умре. Прилепчани се одужују лекарима различитим понудама — које се свакодневно до-