Илустрована ратна кроника

Стр. 294.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 36.

Црногорке на дому: Преље Пред војском стоје дичне војводе... На коњ'ма пене далеких пута, Војводе — стене непомакнуте Озбиљним очима даљину гледе, Поглед им гори, чела им бледе, А плаве власи големе браде Милостиво им ветрови гладе... А после стадоше па, к'о да слушају, Крваву сабљу онамо пружају Од куда ветар дува с' Витоша И таму носи дима и праха, Ломњаву грома, урнебес страха. Свирепу војску паклене владе... „Њине еу чете!... Њини ужаси! Колона њиних то су таласи, Што као лава с млазеви жара У горе наше путе отвара 1 '... Војводе зборе, а очима горе, И снагу мере својих војника Све одбир — јунака, редове љуте, Па, као жељни крвавог дана, Високо дижу руке стиснуте; Рек'о би слике санова да су, ТТТтп се у страшном рађчју часу, Што мушко чело ведре и мраче, Што се к 'о дивље сенке повлаче, Часом к 'о муња, што ледом прети, Земљама што ће пропаст донети; Гледајућ' оне страшне колоне, Пењу се горе, спуштају с', клоне, Па као земља када задрми, Ужасним гласом војводе грме: ,,На оружје! На оружје!" И грозне слике ужасног рата Кроз густу маглу гледају очи: Пољане јече, риче граната,

Кости се ломе, а крв се точи; Татари бесне, дивљачни, луда, Али од зрна прскају груди; Малакше снага, падају скоти У муци љутој и у страхоти... Шест дана тако трај 'о је пак'о, А шестог дана оста пољана У самој крви, што се пролила, На лепом свету без цвета мила. И оста војска српскога краља, Синови х абри српских земаља. Пред војском стоје дичне војводе, А тамо даље у магли сивој, У дивљем бегу, у журби живој, Виде се чете стида и срама, Како их крије даљина, тама, БУШАТИ И ЊЕГОВА ОКОЛИНА — Хаеан Бегови дворови — Војнички живот у логору у Бушатима — Занати и забаве у логору. ноеете у логору и подизање етанова и колиба — Раетанак команданта Ш. Армије еа примореким трупама Бушати, 6. ирила У логору се одржава обичај прављења посета. Војници пешаци долазе артилерцима — познаницима из села, сродницима, и обратно, ови иду њима у посету. Гости бивају обично почашћени чајем. Мој посилни узима из шатора лончић са поклопцем

Отровно семе јевропских зала, Несрећну децу охола цара, Природан савез људскога квара: Черкеза, Курда, зејбек, Татара Са грозном бруком, са алкураном, Крвавом руком и јатаганом, Јуре по дану, траже по мраку Девојке бедне, децу нејаку; И са ханџара бели се глава. Или се пара дели крвава Нејаког чеда, ил старца седа, Или је, можда, главица бледа Невести лепој с рамена пала На хладно гвожђе ошгрога реза Дивљега беса: Татара, Чвркеза!... Прешли еу земљу Бугарског стења, За њима земља остаде сама, На земљи гробље, по гробљу тама, У тами ужас опустошења, Гаравог стења, крви, камења, Али за цара нема карара; У мору крви нема пехара, Његовој жеђи ту није гаса, Још њему није доста ужаса, Видло је око охолог назови цара, Још једну земљу преко Балкана, Што је слобода љуби, целива, А дичан народ крвљу умива: „Тамо, витези, КурДИ, ТатарИ, Из мрачне крви српскога мора Татару зора синути мора?.." И напред дере хиљаду чета, Крвљу да пере ругобу света, Ругобу своју и свога народа; Ал стоји војска српскога краља, Синови храбри сриских земаља,