Илустрована ратна кроника

Св. 37.

ИЛУ СТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 299.

Нејди, синко, црага душо! Нејд' од крова очинога Туђа земља има своје, Не познаје јаде твоје, Туђа љубав љуби свога!' Говорећи собом тако Ка колиби једној клима, Коју спази изненада Уморени путник сада И закуца на вратима. Огварајућ' све полако, Питајућ'се: ко ће бити ? Главу пружи једна стара; „Дај у име Божјег дара, Бако, мени преноћити!« ,Примила бих тебе радо, Али видиш:ту спавају Три ми синка и три к^ерце, Који ц'јело мајке срце И сву кућу испуњају.' „Ниј' далеко већ од дана, Већ поздравља пјевац виле Док загреје данак Божи, Мало ватре бар наложи, Да отопим смрзле жиле!" ,Ватра ми је запретана, Дрва немам скоро ништа; Ово мало, што ј' унутра, Треба мојој дјеци сутра, Кад се скупе код огњишта.' »За туђинца ништа немаш, Туђа мајко, кад те моли! Туђе дјете твоје није." С тим му грозне сузе двије Низа лице капну доли. „Гдје су руке твоје мајке, Сад да скупе сузе сина? Гдје кољено да почине, Да ти тешко бреме скине Гдје је твоја домовина?!" К'о да су му грчи љути Овим р'јечма срце стисли Укочени путник стоји, Леден зној му чело зноји И отимље мозгу мисли. Ал очи му уздигнуте, Окрену се, ој — онамо, Гдје од драге домовине Свако јутро сунце сине, Тамо жељом хити, тамо! »Теби опет душа дише, Теби срце опет бије, Домовино, мајко среће, К теби опет син се креће, Од радости сузе лије! Прими опет своје д'јете; Довјекз ће твоје бити, Љубит' тебе свако доба, У твом пољу дај му гроба, Твојим цв'јећем гроб му кити!« Н. Сад, на Петров дан 10'13.

Дођи, синко, драга душо, А до крова . чинскога Своја земљ~ жели своје, Излечиће јаде твоје, Мајка љуби сина свога.' Сневајућ' у себи тако На Косово Путник жури, На бојноме хату језди Сав у сјају као на звезди Ил пут сунца орао сури. Отварајућ' све полако, Питајућ'се: ко ће бит;? Престрашена мајка гледа „Дај ми земље мог прадеда И старом ме славом кити!« ,Примам тебе, сине, радо, Али кликни, нек те чују Ови овде — роб до роба И под њима гроб до гроба, Што ми кућу испуњујуГ' »За њих, за те живот дадо' Ал Маркове дај ми силе: Као он када мегдан дели, Да ми око огњем стрели И отопи смрзле жиле!" ,Ватра ми Је запретана Још од кобног Видов дана, Ал огањ је жив изнутра И плануће овог јутра, Кад те видех, зоро рана!' »Нек те мине стара рана, Мајко моја, син те грли! Теби ево он се враћа...« Мајка..., робље све као браћа, У наручје њему хрли. »Ево руке мајке моје Око врата сад су сина Ту Антеју из недара ПосукнуНе снага стара: Ту је моја домовина!« Тако соко закликт'о је Те му речи крила дале, Те полете у бој — сиви, Свет запањен да задиви И оживи идеале. Очи су му уздигнуте, Окрену се, ој — онамо, Где се диже стара грађа, Где се ново сунце рађа, Тамо жељно хити, тамо! „Пронашао сам старе путе: Теби опет срце бије, Домовино, мајко среће, К теби опет син се креће Од радости сузе лије ! За тебе ће крв да лије Син твој опет твој ће бити: Ту да живи сад му воља, Зато дај му твоја поља, Да ти недра цвећем кити!« Ж. Ј.

„ЦРНИ ПУК" Уз/сичани. — Њихове досешке и живот у рату. — Њихова значајна улоТа. (Писмо „Пијемонту".) Ужице, 10. априла. Писало се о многим пуковима, па је свакако потребно поменути и рад овог нашег пука. То је пук „Стевана Немање", 4. пук првог позива дринске дивизије, који је био у саставу прве армије. Прозвали су нас Турци „Црни пук", јер збиља наш пук им је довољно зацрнио. Он је тукао на Рујну, где је непријатељу отео и заставу, тукао се и на Куманову, где је учинио огромних услуга и затим се тукао у свима биткама прве армије све до Битоља, Наши Ужичани! Увек ведри, готови за шалу, а кад треба озбиљно радити спремни на све. Баш пред борбу на Куманову запитаће један од њих другог: — Је ли Петроније, шта ћеш ти донети својој Милеви кад се вратиш? —- Ја, ако Бог да, главу. — Јок ја, море. Ја сам јој обеђао да ћу јој донети једна врата од шпорета. Кука ми већ годину дана. „Кад ћеш вели, у Ужице, да ми купиш врата?" Е вала сад ћу јој донети врата за шпорет па ма главу изгубио у каквој агиној кући. — Негојој боље понеси сулундар, виче му Максим, његов комшија. — Јок ја. Ти то понеси својој Ранђи и тако јој куКа сва пуна дима. — Па јес' ја, што кажеш ти и не треба, да јој носиш. Ноге су ти ко сулундари. Висе ти чакшире на њима. — А твоје врљике су боље? — Ене, него да имам ноге ко онај Шваба из Босне, што дође да продаје шивалице. Јади га убили какве су му ноге ко врат у мог „Мишка", што га упрегоше да вуче комору. — Та какав си, Максо, ду-