Илустрована ратна кроника

Св. 47.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 379.

Косовски гуслар.

Гудио је гуслар седи под јавором на Косову, Гудио је пет столећа Историју Србинову, Соколио нараштаје, спомињ'о им црне дане Погибија косовскога — љуте битке и мегдане, И властеле кавгу љуту, Царство Српско што разрива, И подвиге нечувене видовданских витезова, И вапаје тужне раје под ханџаром што издише, И војводе и четнике, што на рају крв пролише. Гудио је гуслар седи пет столећа без одмора, Упирући поглед мутни на врхове мрачних гора, И чекао зору рујну, да кроз тмурно небо сине И озари зраком сјајном мртва поља и планине, И доведе Вожда храброг и с Њим чету осветника, Што ће краљу да прелију свете мошти Мученика, И да смрве синџир тешки, за смрт рају што привеза, И припале луч слободе више гроба светлог кнеза. Чекао је гуслар дуго, па му руке малаксаше, И гусле му исклизоше и на земљу с циком паше. На груди му глава клону и он заспа тврдим санком Крај гусала напукнутих с прекинутом струном танком. Спевао је чудне снове: Из гробнице кнез устао, Обукао руво сјајно и дорина узјахао. У десници мач му сева, а левицом трубу стиска, И у трубу златну дува. Пролама се небо с вриска Уздрхтала коња гојна. Гробови се отворише, Из њих храбри соколови са свих страна полетише. Ојатише се око кнеза — до јунака јунак љути; Господско им руво блиста, сјакте мачи истргнути. Ту је Муса Арбанасе, ту Орловић, ту Љутица, Ту је Милош Обилићу, ту Косанчић ту Топлица, Ту је Орђа Злопоглеђа, ту Страхинић до Мусића, И међ њима Југ-Богдане с девет младих Југовића, Ту је Марко од Прилипа, ту и Реља од Пазара А за њима сто хиљада оштре ђорде и ханџара. Тадим кнеже зборит' оде: „Триљења је билодоста! Вапај раје на самрти потреса ми силно кости! И душа ми мира нема с понижења и увреда Напред самном! Па ма опет изгинули сви од реда!" И диже се војска силна право Скопљу убавоме, А пред војском кнез Лазаре на дорату ватреноме. Отоји вриска коња бојних, стоји цика осветника Сво Косово одјекује од песама и узвика. Ну гле чуда! Кад се Скопљу приближише бијеломе Чују јасно: звона звоне ко на часу васкрсноме! Испод Скопља поток крви, до Турчина Турчин пао А паша им пољем бежи, вас у крви огрезао. Кад у Скопље униђоше нигде трага од Турака, А пред црквом силна војска Душанових потомака. У храму се хор разлеже, док се тихо са олтара Молебствија к небу дижу седог пећког патријара. Пред дворима а под небом, са внацима царског гроба У одори сјајној клечи Краљ јуначки смелих Орба:

Два монаха из светога манастира Хилендара Над главом му држе круну негда силног српског цара, А напољу народ кличе и с војском се љуби, грли, И ловором кити груди зитезова неумрли'. Ту дознаде кнез-ЈТазаре за јуначка редом дела Душанових потомака и њихова Краља смела На очи му од радости ударише сузе тада И он дозва свиту сјајну и јуначку ко некада, И у цркву с њом униђе. Ту се Богу помолише И с царем се иза свете литурђије изљубише, И кренуше с пуно вере, с пуно нада, Са војскама сједињеним пут тврдога Призрен-града, И ту Турчин силно страда, и ту лоше среће био. Зубима му силан лаве дуге шије поломио. ЗаПризреном Прилип паде, заПрилепом Битољ чврсти, И кад земљу очистише од страхоте и некрсти, Орлови се залетеше и пре него сунце грану Спустише се кано стреле муњевите на Јадрану. Као момче плавооко, раздрагано, плахо, живо, На коњицу белогривом млад је Јадран поскакиво, И бисера низ за низом добацив'о љупко, мило, Вереници изабраној у раскошно, меко крило. Тад се царе руке маши и у Јадран баци гривну, И Јадрана поноситог за Србију венча дивну, Уз лом оштрих бајонета и топова грмљавину. И клицање урнебесно моћном куму Србијину. Ту се гуслар из сна трже и протрља мутне очи, И са земље гусле диже и на ноге лако скочи. Пред њиме се ко на платну заталаса дивна слика: На Косову српска војска! Оилан војник до војника! Блистају се бајонети, заставе се српске вију, А из Скопља и Приштине громогласно звона бију. Више гроба кнез Лазара у кандилу пуном крви Жишка гори, а пред гробом скрушен клечи Петар Први, И топло се Богу моли, да милостив буде палим', А хорови војске брује: »Тебе, моћног Бога, Бога хвалим!« Док над њима ор'о бели, Гениј Српства васколика, Са кликтањем, силан, кружи - будни чувар осветника, Кад то виде гуслар седи, јаворове гусле стиште, И ко сиви соко кликну и полети на бојиште, Да поздрави светог Краља и да руку ту целива, Ал' тек беше полетио, издаде га снага жива, Од радости веље срце препуно му куцат' стаде, И он, блажен, са гуслама на Косову мртав паде. Ђурађ.