Илустрована ратна кроника

,4

Св. 47.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 381.

Славље у Београду: Све је то попечаћено и испред врата постављена стража. У војној болници лежали су рањени тешко 18 бугарских војника и један официр. Заробљено је 66 бугарских „ополченаца" и један музикант. У магацинима прве армије нађено је хиљадама килограма брашна, пиринџа, зоби, пасуља, пексимита и соли, затим неколико хиљада килограма соли, стотинама сандука шећера и чаја и што је најлепше 20.000 килограма лепог сира у бурадима У магацину одеће нађено је доста пари нове и расходоване одеће. Ноћу између 8. и 9. јула Бугари су спалили већи део пешачке муниције, коју нису могли да донесу. Шта прича бугарски официр. Тешко рањени бугарски потпоручник Стеван Христугагов из 17. пука, коме је српски шрапнел пребио ногу и повредио трбух, причао је српским официрима, да је било много више рањеника, да је била пуна и војна и грађанска болница и да су сви лакши и тежи рањеници нешто натоварени на колима и топовским карама, а нешто пешке побегли Дејство српске артиљерије било је страшно и маса војника из гинуло је при распраскавању стена. — Наши лекари су одмах предузели превијање бугарских рањеника. * Чим је свршено пописивање плена командант одреда наредио је команданту 3. батаљона трећег пеш. пука, да варош преда команданту 8 пука трећег позива, а списак плена капетану истог пука г. Таси Поповићу, а затим су трупе Калнског одреда упућене на друга бојишта. Н.

Улазак победоносне српске кољице Црне заставе и бели завоји Чуве ни италијански ратни донисник Гвелфо Чивинини пише умиланском листу ,11, Согпеге с!е11а 5ега" из Бео1рада свом листудопис, у ком описује расположење и стање српске престонице у тешким доскорашњим данима, кад је краљевина Србија сву своју снагу бацила на крваво ратиште против бугарских крволока, да осигура услове свом опстанку. Ево, шта Чивинини међу осталим пише: „Неизмерна туга обвија Београд Необичног ли и тужног лета! Кад ће свршити то ружно време? Црни кровови и сетни вртови, као да'шаљу. небу тихе молитве: црни кровови, под којима су остале жене и деца у кућама, из којих су отишли мужеви, у кућама тужним, од којих су већ многе сазнале, да се онај, који је отишао, више не враћа. Једна такова кућа је управо овде пред мојим прозором: кућица наједан спрат, са својим кућним мирисавим вртићем и прозорчићима, увек закритим белим плетеним завесама. Над вратима, иструлим од кише, висе две црне заставе. То је знак туге, који истиче свака српска кућа, кад јој ко умре. А туга је у овој тако маленој кућици двострука. Умреше двојица. А две куће подаље налазе се радионица са натписом „Јерусалим". где од јутра до мрака режу, пиле и ударају клинце: радионица приготовљача мртвачких сандука, који ради, ради без одмора. Читав је Београд пун такових знакова снуждености Од дана до дана умножавају се црне заставенад вратима кућа, над натписима дућана: где-где виси место заставе на вратима венац са црном врпцом, где-где у ком прозору дућана, посред изложене робе, објављује црно уоквирена карта смрт власника. На сва-

ком кораку, посред света налазе се жене и дена, одевени у црнину. Ветар удара даље, куће онде горе уз брежуљаккао да се стискају једна до друге, да се утеше којом речју. Али поточићи, који куљају уз путеве, као да јецају, а из радионице „Јерусалим'' одјекује без престанка ударање маљица, лимени цимер љуља се на ветру и језиво шкрипи, а киша удара и удара у стакла поцрнеле куће. ❖ * * По подне је кише престала, над Земуном појавило се крваво сунце међу тешким облацима. Изашао сам, Београд је оживео, улице су се пуниле. Над градом се спуштало нзобично вече, пуно боја опорих и хладних. И никада тако као у овај сат, светао, а не свечан, после тако тмурног дана, није ми се показао тужан изглед најинтимнијег бола, који он крије изасвоје безосећајне маске. Сав је Београд једна болница. Једва што дођете у средишне улице, ето свуда белих застава, са црвеним крстовима. Београд има тридесетпет болница Свака кућа, која се могла претворити у болницу, претворена је: јавне зграде, школе, богословија, војна академија па и салон једне каване за концерте. Болничка кола, ручне носиљке, аутомобили, трамвајска кола, дан на дан су са железничке станице преважали рањенике, без одмора, на тисуће. Па пошто средства за превоз нису била довољна сваки се час видело, где полагано долазе до железнице дуге поворке опалих војника, који су ухвативши се рукамаоко врата двојице људи или ослањајући се о кундак пушке као на штаку, вукли храмљајући рањену ногу за собом, или су се обесили о врат или о рамена носача, или седели на укрштеним њиховим рукама и на пушкама, те показиваху кроз подеране и раскопчане хаљине прса, обвијена. завојима, окрвављеним од првог лечења. Сад је ово трагично долажење готово довршено, јер Београд нема више места, па кад би и имао, не би имао више лекара. Сама болница у богословији има око четири стотине постеља и три италијанска лекара, који једини врше службу, те морају чинити чудеса, да могу на, време оперирати и лечити. Влакови довозе само мало рањеника, лако рањених, већ на пола опорављених, који су излечени и послани кући. Али болнице врве. Све београдске госпође постале су болничарке У сат измене госпође и жене из народа са белим прегачама и црвеним крстом на руци пролазе у група-