Илустрована ратна кроника

Срт 396.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 49.

14. септембра био је наређен напад 12. пука и бат. 20 гука. Напад је извршен око 10 часова свом силином, и Арнаути се после кратког отпора дадоше у у дивле бегство. Наше су трупе заузеле најглавније положаје. Наступање се нгстгвило до ноћи. Уз пут, где год је нгша војска пролазила, наилазила је на попаљена и опљачкана села. По селима су наши војници наилазили на мртве Арнауте, иобијене сикиром илн ножем, тто значи да се међу собом сами убијали. Арнаути су потпуно уништили села Леуново и Никифорово,а опљачкали Маврове Ханове и Маврово. Арнаути су ту ноћ одступили ка Жеровници, долином реке. 15. септембра наша је војска продужила марш без великог отпора и дошла до линије Трница—Галичник, испред самог Маврова. Ту је 12. пешадиски пук наишао на предње делове 7. пука и заједно с њим наставко продирање. 16. септембра није било великих борба, заузета је Жеровница и цела долина реке Радике и истога дана дошло се у близину Дебра. У овом сукобу Арнаути су оставили око 400 мртвих. С наше стране погинуло је 4, а рањено 9 војника. Међу рањенима су и нзредници 20. пука Јован Младеновић, који сеутурском рату борио као редов, а сада рањен као наредник, и Драгиша Павловић. Наши војници су се храбро држали и показали да се умеју борити не само са уређеном редовном војском, већ и са дивљачким хордама и разбојницима у масама. Наши официри су и овога пута претходили примером и без страха изиагали се нај већој ватри. Из скопљанске „Еове Србије". Б о ј на Рајчанском Риду Од злетовеке Реке до Рајчанеког Рида — Уепееи ерпеке артиљерије. На дан 20. јуна 1876 године, објављен је рат Турској. Тога дана ове године довршио се сјајан српски напад на Рајчански Рид, који је досад био границом између нове Србије и нове Бугарске. С околних висова чује се брза, нервозна топовска паљба. То наша артиљерија довршава уништење разбијенога непријатеља који се не повлачи већ бежи безобзирце. Одбивши 18. јуна мучки напад бугарске армије, предузет 17. онако остентативно и онако надмено, наша је војска на противниковим леђима ушла у његову земљу. Први задатак, који је ваљало решити, био јеосвојење Рајчанског Рида, који е наша војска и у рату с Турцима сама

Славље у Београду: Престолонаследник Александар у разговору са војводом Радомиром Путником на Калимегдану

освојила, али који су Вугарв на подао начин себи присвојили, протеравши отуда наше власти и нашу посаду. Да се не заоттравају односи између савезника, примљена је онда Злетовска Река за границу, и Рајчански Рид је припао Бугарима. И на реванш се није дуго чекало. На дан 20 јуна у 11. сах. пре подне предузет је напад на Рајчански Рид, а већ у 5 часова по подне виле су се на њему заставе наших пукова. Рајчански рид је вис, који се налази на левој обали Злетовске реке и који се благим повијарцима непошумљеним и голим, спушта у саму реку. Падине, уз које је. наша пешадија имала да се пење представљају у ствари стрму равнину из физике, која је са врха могла бити у правом смислу брисана како из пушака тако из топова. Бугари су за време ових дугих дипломатских преговора и својих мирољубивих уверавања, подигли читав низ утврђења и понамештали толико препрека нашем наступању, да би мање, одлучна војска једва смела да рискује напад на овакав град. Рајчански Рид је, збиља, град који би могао бити брањен и одбрањен много мањом, али добром војском. Б гари су на Рајчанском Риду и даље дуж Брегалнице искупили жалосне остатке своје IV. армије, која се у ономадашњем нападу на наш стратегијски фронт бесмртно — обрукала. СгТецијално на Рајчанском Риду била је чувена и у мирно време слављена рилска дивизија, о којој је њен командант 18, ов. м бугарској врховној команди послао овакав извештај: „Дивизија ми је разбијена. Борим се у одступању. Молим за даља наређења." Рилској дивизији придато је неколико бригада добровољаца и огроман број топова, пољских и хаубица. Оволика снага, на овако јаком положају требало је доиста, да покаже мало већи отпор. Напад је почео артиљеријском припремом за наступање пешедије. Припрема је извршена тако сложно, тако методички и тако зналачки, да данашњи дан чини част нашој артиљерији, нашим артиљеријским официрима, који су славу свога оружја из наших ранијих ратова изнели у још јачој светлости. Покушаји бугарско артиљерије да с нашом завеже дуел били су бедни и изазивали осмех код

наших пешака. Она се док ни^е била ућуткана, морала ограничити на пуцање без ефекта, на паљбу која је једино могла да подржи бугарску пешадију која је, запљускивана таласима нашега напада, премирала од страха. Кад је наша пешадија кренула напред, наш напад личио је на испрекидано дување ветра, под којим се бугарска одбранбена линија угибала док није прсла. Засипана шрапнелима под претњом непрекиднога приближавања једне пешадије, која је несумњиво готова да поће и на нож, бугарска је одабрана попустила у својим везама и у тренутку, кад су наши пукови извијали на Рајчански Рид, на њему је, сем лешева, било неколико гомила које су по свој прилици, официри како тако успели да задрже на положају. Али и те гомиле нису биле ту да изјаве последњи отпор, да часно и до краја изврше дужност према својој Отаџбини, него да покушају једну подлу превару, која се у бугарским војним круговима без сумње. сматра као особито духовито ратно лукавство, јер иначе не би у њиховој војсци била тако распрострањена. Бугари, на име, одржавају у овом рату једну чудновату и у цивилизованом свету осуђену праксу. Чим виде да су осуђени на пораз и да часним путем не могу доћи до победе, они на својим позицијама истичу, у знак предаје, беле заставе, или у наш логор шаљу „парламентаре -1 , да поведу какве било преговоре. Кад се понуд^ од наше стране прими или док још „преговори с парламентаром трају, они врше потребна померања својих трупа и спасавају на тај начин оно, што се никад спасти не би могло, или, што је још чешћи случај, оспу плотунску и сигурну ватру на наше најближе трупе, које у правилној претпоставци да имају посла с часним противником напуштају борбену готовост и прилазе своме противнику с маслиновом гранчицом у руци. Кад је 18 ов. м. бугарска офанзива почела да издаје, на нашу страну упућено је преко десет парламентара с разним мисијама, а скоро на целом бугарском фронту лепршале су се биле заставе. Иарламентари су за тренутак укочили нашу акцију, а беле заставе су, богме можда прогутале доста невиних жртава, али је одмах свима била јасна та