Интереси српства. Књ 1 и 2

46

он нама; да он постане маше средство рада, а не та да будемо средство за обогаћење странаца: да ни будемо господари томе капиталу, а не његови најамници“,

Идеја доиста ђенијална ! Странци да уносе своје богатство у нашу земљу, а ми да овладамо њиме, да га — „национализирамо“ ! Ствар веома комотна, а жеља. колико патриотска, толико и празна. На жалост, то родољубиво готованство немогуће је. Народ један, као што ће ниже доказано бити, може се богатити, образовати, напредоватл, јачати, по славан т виђен бити у кој друит народи, цигло и једино својит властитим радом, тим и ничим више. Странци који уносе у Србију капитал, или остају господари његови и свега прирастка његова, или га нама — „дају“ у размену за равну вредност добара. Никад и“ ни 9 којем случају не дају за онџ џабе. Где је ту ћар за насг

Међу тим, нема ни најмање сумње да би се ми страним капиталом могли користити — на други неки начин. Један пример.

Рецимо, какав богат странац унесе једним махом доста злата у Србију — 12 милиона динара. Има доста „економиста“ који би тврдили, да Србија тиме ништа није добила, јер — злато није шпепица, да се јести може; није сукно да се кројити и шити може; није машинада производи корисне намирнице, и наш би народ, поред толиког злата, од глади скапати могао. — На против, многи други рекли би, да је тај милион дуката очевидно голема добит за Србију. — Ја пак кажем: то би злато тогло за нас бити узрок великој добити, а могло би такође бити узрок грдној штети.

Пре но што то објасним, да споменем још нешто, што ће такође том приликом бити објашњено.

Ми смо горе поставили хипотезу, да би се увођењем прогресивног данка државни приход Србије