Историја Ниша : приликом педесетогодишњице ослобођења Константиновог и Немањиног града : 11. јануара 1878 - 11. јануара 1928

64

Турци нас сас пушке на црквена врата чекају и гле– дају која је девојка полепа; они ту узеју силом ше гу потурчију ... најубави мужи пробирају који су мало на есап Турци не ги осшављају живи, но ги ушепају преко ноћ кришећом: да не се нађе кавурин јунак и убав и речовшш. Која је жена убава, Турци вој мужа утшепају, па гу узнеју, ше гу пошурчују... наше ћерке изсеилуваше, наше сестре под себе турише, наше жене изсилуваше... узнеју што нађеју све човеку само душу 'оставију; тешко ошвише...

Сада је јасно, зашто нишка, пиротска, лесковачка и прокупачка нахија скочише на оружје 6. априла 1841. год. Устанике из Заплања предводио је Никола Срндаковић · из Горњег Душника; Нишаву је дигао Милоје јовановић из Каменице; Власотинце — Станко Антоновић Бојаџија и Цека Вучковић из Власотинаца, а Лесковчане — Коца Мумџија из Лесковца и поп Ђорђе из. Пољанице.

Овај је устанак био и одвише озбиљан, а био је нашао толико одазива код већ ослобођене браће, да је књаз Михајло својом прокламацијом од 10. априла. 1841. год. био принужден да позове народ, да савлада своја родољубива осећања, јер је он добро знао, да час општег ослобођења још не бејаше куцнуо.

Нишки Мутесариф Мустафа Паша крене са осталим пашама против бунтовника, који су се, на броју 3000, били ушанчили код утока Власине у Мораву у селу Ћурлинцима.

УЖестока се је борба завршила победом Турчина над рајом. Устаници, који су живу главу из крвавог мегдана изнели, разбегоше се куд који. Највише их је пребегло у Србију, куда су и пре тога многобројни бегунци били умакли, бојећи се турске освете.

Ни Никола Срндаковић није прошао боље од својих другова. Начинивши шанац у хатару Еминове Кутине чекао је са својим јунацима Турке. Арнаути пређу планину Селичевицу, ударе на Срндаковића с леђа и хаметом га потуку. Николи пође за руком да умакне у Алексинац.