Историја српских железница : 1850-1918, стр. 56

16

Дипломација српска желела је да добије сатисфакцију у питању железница, али се није хтела да удаљује од општих принципа своје иностране политике, баш због тога питања. Српска влада је потпуно добро схватила однос који је постојао између питања 0 железнипама и осталих интереса Српског народа. Сматрала је да је ово питање о железницама требало да буде у исто време и једно сретство за остварење националне политике и у том моменту Србија се храбро успротиви грађењу пруге Увац—Митровица. Анексија Босне и Херцеговине, с једне стране, као и пројекат грађења железничке пруге Увац— Митровица требали су да послуже Аустрији да учврсти своју позицију на Балкану и на Јадранском мору и као што смо то раније напоменули, да се дочепа Солуна, те да на тај начин, остваривши једном до краја свој план, доведе Србију у један безизлазан положај — налазећи се између Аустрије и Бугарске, била би унапред осуђена на пропаст.

Јавно мишљење у Србији тражило је да се уђе у очајну борбу са Аустријом, до истребљења, а то је тражио и цео Српски народ. Међутим Српска влада је предвиђала мудро да се треба уздржавати од ратничких манифестација, јер у том моменту Србија није била војнички спремна, а поред тога није имала ни сигурне потпоре у европској дипломацији те је била у питању и њена егзистенција а у исто време будућност Југословена.

Немачка је јавно претила, да ће подржавати Аустро-Угарску, те се Србија мораде покорити пред силом, али њена дипломација успе да питање анексије депласира на један други дипломатски терен. Она је успела да убеди Француску, Енглеску, Русију и Италију, да анексија Босне као и надирање Аустрије железничком пругом кроз Ново-Пазарски Санџак није само обично локално, Балканско питање, већ на против, да то питање има више значај европски и да оно тангира на првом месту интересе дотичних држава. И оснивајући своју акцију на принципима интернационалног правакоји не дозвољавају никакву модификацију међународних уговора, без саизволења обеју уговарајућих страна, Српска влада захтевала је од Великих Сила да се Аустрија спречи у њеним плановима о грађењу железничке пруге Увац—Митровица, а у исто време тражила је да се Србији да излазак на море. МИ тако је Србија донекле успела да победи Аустрију на једном, чисто, дипломатском терену.