Историја српских железница : 1850-1918, стр. 55

15

1908 године, када је, благодарећи личном утицају Калаја, Мабарска усвојила пројект Аустриски.

Још један разлог што је Аустрија опрезно чекала да приђе извршењу свога спремљеног плана јесте и њена сагласност са. Русијом у погледу балканског питања. Она је пустила времену да се програм о савезу, утврђен у Мирцтегу, полако и постепено избрише, у чему је и успела.

Четврти разлог аустриског стрпљења био је ситуација југословенских племена и њен однос према њима. У оном моменту, када би железничка пруга Беч—Солун прошла кроз Ново—Пазарски Санџак, она би пресекла на два дела онај део југословенских племена, а поименце Срба, који су сачињавали Србију и Црну Гору. На тај начин, Црна Гора би се нашла потпуно изолована, а и Србија, на тај начин, била би изолована а ни ком случају не би могла да добије излаз на Јадранско море; Србија би била. приморана да се увуче у економски систем Аустро-Угарске монархије, а следствено да би и пут ка истоку за „Пгапо“ био потпуно отворен.

Али на велику срећу, овај план Аустрије био је врло брзо откривен и остале силе европске пожуриле су да спрече Аустрију у остварењу овог плана. И доиста она га остави, да га доцније приведе у дело, придружујући се осталим силама да би испитала српски пројекат о изграђивању железничке пруге која је имала да веже Дунав код Прахова, преко Радујевца са Јадранским морем. Ово је био један пројекат који ћемо доцније изложити детаљније, засада пак да проговоримо неколико речи о опозицији коју је Србија повела против аустриског пројекта за. грађење железничке пруге Увац— Митровица.

Неоспорно је, да је питање везивања пруге Увац—Митровица, које је Аустрија припремала, било од нечероватне важности за Србију, нарочито у погледу њеног везивања са иностранством:

Опкољена са свију страна непријатељима, немајући излазак на море, Србија је стално осећала аустриски притисак, који је имао очигледну тенденцију да је уништи и политички и економски. 1908 године дође анексија Босне и Херцеговине и целом свету је познато да је Српска влада, у овом болном питању, узела једну врло разложну политику у којој је Српска дипломатија изишла победоносно и у моралном и политичком погледу и поред свих аустриских махинација.

И баш у времену те анексионе кризе, појавило се и питање железница, те је још јаче погоршало ситуацију Српске владе.