Историја српских железница : 1850-1918, стр. 64

24

дискусија, разиђоше се без резултата и питање српских железница оста и овог пута нерешено.

Колико је била Аустрија уложила свој ауторитет у овом важном послу, нека послужи за доказ, невероватни напори државних делегата, који су имали инструкције да по сваку цену нађу модус за споразум са Турском владом. Али сви напори остали су без успеха. Званични орган српске владе „Српске новине“ целе друге половине 1867 године доносиле су извештаје са те конференције без резултата.

И по четврти пут, питање српских железница изнето је на јавност у 1868 години под владом Кнеза Михајла Обреновића, али и сада без позитивног резултата и би остављено за доцније.

Када је 1868 године по смрти Кнеза Михајла дошао, на престо српски, Кнеза Милан Обреновић, који је још био малолетан, његови намесници и Влада продужили су да раде активно на питању грађења железница.

У то време пао је и предлог да се сагради железничка пруга у округу Пожаревачком од Пожаревца до Дубравице у дужини од 40 км. Намесништво је било потписало овлашћење 1871 ГОД. и чак шта више Народна Скупштина донесе Закон који се односио на давање концесије за грађење ове пруге. Закон је био обнародован у „Српским новинама“ на дан 91 октобра исте године, потписан од намесништва и владе у Крагујевцу, али и поред свега тога ова линија није била саграђена из разлога што се после увидело да би њена градња коштала и сувише скупо, чак шта више неголи и предвиђена сума у пројекту, а приходи пак, који би се евентуално могли имати од њене експлоатације, били би и сувише недовољни према расходима. Увидело се да би све то имало да падне на народ и тако се одустало од њеног грађења,

Ми смо већ казали да је Влада намесништва активно радила да оствари грађење главне железничке пруге, српске. Међутим њена активност наилазила је на опозицију како у Парламенту тако исто и у самом народу. У јавности се говорило о блиском рату са Турском и предвиђала се бојазан да ће закључење зајма за грађење железница и сувише оптеретити државни буџет, који је и иначе био и сувише оптерећен неопходно потребним кредитима за наоружање. Чак шта више, опозиција се служила и аргументом: да, с обзиром на слабо развијену народну економију железнице још нису потребне Србији.

С друге стране, износио се још један јак разлог: односно везе железничке пруге српске, која није била довољно осигурана,