Историја једног француског сељака

17

Некад сам и ја мислио као што и сад мисле многи од вас: мислио сам, човек може да буде поштен и честит и опет да се брине само за свој џепи свој трбу. Што, мислио сам, сваки нека гледа свој посао, тоспода нека се брину да заводе добре уредбе, да аду народу правду на суду, да га бране од сваке беде и напасти, а народ опет нека ради, нека плаћа уредно данак; на ето ти среће и напретка.

Јест, тако сам мислио док нисам познао овај свет, „Али сад тако не мислим. Ја сам много претрпио и много препатио. Видите ли ове беле власи на мојој старачкој главиг Оне су сведок многих мука које је подносио народ, а с народом и ја заједно. Не варајте се, браћо. Ви се мучите и живите од свога рада, немате кад да дигнете главу од тешкога посла, па мислите тако свак ради, мислите то је све тако од бога уређено, да се човек до века, мучи. Није тако.

Ове уредбе, све ово како видите да је сад, уреили су људи. Па људи то нису уређивали тек од беса. Они су хтели да тиме помогну један другом, “4 тако помогну сами себи, а оно видите како је тепало .. .2

Иснало је тако, да једни цркоше радећи, а други, са мало рада и мало муке, а често и без икакве муке, поједоше све што ми крваво зарадимо. За што је то тако 2 Ва то, браћо, што у свету има много људи који оће да једу и да живе господски, а не ће да раде. М све уредбе и сав поредак они су дотерали како ће за њих бити боље. Док то народ није разумевао, он је ћутао, патио се, давао господи што су заискала, и кад је долазио час да се умре, људи су умирали тешећи се, да је то божја наредба. Оца су спуштали у гроб, а син је ишао оним истим; путем“ којим и